Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Dalibora Miloševića, advokat Irena Đorđević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine drugostepenu presudu sa stavom da drugostepeni sud otvori glavni pretres i donese pravilnu i zakonitu odluku ili da preinači obe nižestepene presude i okrivljenog Dalibora Miloševića oglasi krivim za jedno produženo krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dalibora Miloševića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog Dalibora Miloševića, u podnetom zahtevu, odredbu opšteg karaktera (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretizuje navođenjem da okrivljeni nije mogao biti oglašen krivim zbog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode u saizvršilaštvu iz člana 132. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i krivičnog dela prinuda u pokušaju u saizvršilaštvu iz člana 135. stav 2. u vezi stava 1. u vezi članova 30. i 33. Krivičnog zakonika, jer je krivično delo prinude u konkretnom slučaju konzumirano krivičnim delom protivpravno lišenje slobode, branilac dalje navodi i kao i da je pravilnom primenom zakona, a imajući u vidu postojanje uslova iz člana 61. Krivičnog zakonika, okrivljeni trebao biti oglašen krivim zbog jednog produženog krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, a ne zbog tri krivična dela iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika. Ovi navodi, koji po oceni Vrhovnog suda, ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Naime, po oceni Vrhovnog suda, kada je u pitanju krivično delo prinude iz člana 135. Krivičnog zakonika i krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 132. Krivičnog zakonika, neće postojati sticaj, kad su sila ili pretnja upotrebljene u cilju zatvaranja ili držanja zatvorenim drugog lica. Dakle, ako je prinuda upotrebljena isključivo u cilju lišenja slobode, u tom slučaju prinuda je konzumirana protivpravnim lišenjem slobode, koje se onda pojavljuje kao poseban oblik prinude i može se uzeti kao otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne. Međutim, ako je sila ili ozbiljna pretnja upotrebljena ne samo u cilju lišenja slobode, nego i radi prinude na još neko činjenje, nečinjenje ili trpljenje, koje se moglo lakše ostvariti prethodnim lišenjem slobode, što je ovde slučaj, postojaće sticaj krivičnih dela.

Iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je od strane okrivljenih na drugi način najpre preduzeta radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 132. stav 1. Krivičnog zakonika, i to uperivanjem pištolja u pravcu oštećenog, u trenutku pre nego što je oštećeni ušao u automobil sa okrivljenima, a zatim i nezaustavljanjem vozila na zahtev oštećenog da izađe iz vozila, kao i opkoljavanjem oštećenog nakon izlaska iz vozila, na lokaciji nepoznatoj oštećenom, koji načini preduzimanja radnje izvršenja krivičnog dela od strane okrivljenih su podobni da se oštećenom oduzme sloboda kretanja. Iz izreke takođe proizilazi da su okrivljeni radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 135. Krivičnog zakonika započeli u automobilu i to u trenutku kada im je okrivljeni rekao da ne zna gde se nalazi BB i da ne zna ništa o „robi“, zbog čega mu je rečeno da će da se seti kada budu došli, kojim radnjama se od oštećenog zahtevalo određeno činjenje odnosno davanje informacije, a zatim i pretnjom ubistvom ili teškom telesnom povredom na taj način što je okrivljeni Dalibor Milošević od okrivljenog VV glasno u prisustvu oštećenog tražio da mu preda pištolj kako bi oštećenog upucao u glavu, jer je oštećeni više puta ponovio da nema tražene informacije, kao i primenom sile radi određenog činjenja - davanja informacija i to zadavanjem dva udarca predmetom nalik na staklenu flašu u predelu glave i zadavanjem udaraca pesnicama i šutiranjem oštećenog u predelu glave i tela, pored ostalog i od strane okrivljenog Dalibora Miloševića. Ovo krivično delo je ostalo u pokušaju jer oštećeni nije imao saznanja o traženim informacijama, te primenjena sila i pretnja prema oštećenom nije dovela do nastajanja posledice u vidu činjenja oštećenog zbog kojeg je prinuda primenjena.

Shodno navedenom, po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi branioca okrivljenog da se, kada su u pitanju krivična dela za koja je okrivljeni Dalibor Milošević oglašen krivim u tački 1. prvostepene presude - iz člana 132. i 135. Krivičnog zakonika, radi o jednom krivičnom delu i to krivičnom delu protivpravno lišenje slobode iz člana 132. Krivičnog zakonika, kojim je konzumirano krivično delo prinuda iz člana 135. Krivičnog zakonika, jer se radi o različitim radnjama koje su prostorno i vremenski povezane, ali predstavljaju dva posebna krivična dela.

Takođe, po oceni Vrhovnog suda, iz izreke pravnosnažne presude pod tačkom 3. proizilazi, da je pravilno prvostepeni sud našao da u konkretnom slučaju u odnosu na okrivljenog Dalibora Miloševića, nema mesta primeni instituta produženog krivičnog dela u odnosu na tri krivična dela iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, obzirom da kod okrivljenog nije postojao jedinstven umišljaj usmeren na izvršenje tih dela, jer radnje okrivljenog nisu predstavljale celinu niti su se nadovezivale jedna na drugu. Naime, u svakoj od tri situacije kada je od okrivljenog oduzeta opojna droga, prestao je njegov odnos prema konkretnom preduzimanju radnje izvršenja svakog pojedinačnog krivičnog dela iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika jer je okrivljeni svakim sledećim držanjem opojne droge donosio novu odluku da ponovo drži manju količinu opojne droge za sopstvenu upotrebu i time svaki put vršio novo krivično delo iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika.

Polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog suda, u opisanim i utvrđenim radnjama okrivljenog Dalibora Miloševića, proizilaze sva obeležja, kako objektivna, tako i subjektivna, krivičnog dela protivpravno lišenje slobode u saizvršilaštvu iz člana 132. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom prinuda u pokušaju u saizvršilaštvu iz člana 135. stav 2. u vezi stava 1. u vezi članova 30. i 33. Krivičnog zakonika, opisano pod tačkom 1. izreke presude i tri krivična dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, opisana pod tačkom 3. izreke presude, za koja je oglašen krivim, o čemu je Viši sud u Nišu, na strani 5. u drugom i trećem stavu, na strani 6. u prvom i drugom stavu, i strani 7 u drugom stavu obrazloženja presude Kž1 194/24 od 30.07.2024. godine, dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dalibora Miloševića, kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U obrazloženju zahteva, branilac kao razlog njegovog podnošenja navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, uz isticanje okolnosti koje izreku pravnosnažne presude čine nerazumljivom, dok ostalim navodima zahteva osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom, iznoseći pri tome, sopstvene zaključke u pogledu radnji okrivljenog opisanih u izreci presude, sa ciljem da se iste pravno kvalifikuju na način kako to pogoduje interesima odbrane uz primenu instituta dobrovoljnog odustanka iz člana 32. Krivičnog zakonika, na koji način, po oceni Vrhovnog suda ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP.

Pored ovoga, branilac u obrazloženju zahteva, pravnosnažnu presudu osporava i u pogledu odluke o kazni i meri bezbednosti, iznošenjem sopstvenog mišljenja da određene činjenice nisu uzete u obzir prilikom donošenja odluke nižestepenih sudova vezano za krivičnu sankciju, te da je kazna zatvora na koju je okrivljeni Dalibor Milošević osuđen prestroga i nije pravilno odmerena, čak i kada je u pitanju višestruki povratnik, te osporava zaključak suda u pogledu svrhe kažnjavanja u konkretnom slučaju, koji navodi, po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP

Međutim, Vrhovni sud se u razmatranje istaknutih povreda i navoda nije upuštao, jer bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i povrede odredbi članova 440. i 441. stav 1. ZKP, ne spadaju u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,

Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Zapisničar-savetnik, 

Andrea Jakovljević,s.r. 

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković