Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ministarstvo za poljoprivredu je objavilo javni oglas za davanje u zakup državnog zemljišta na teritoriji Opštine Negotin, u julu mesecu 2008. godine. Licitacija za zemljište održana je 02.10.2008. godine, pa je tužilja dobila u zakup k.p.: .., .., .. i .., na period od 15 godina. Potom je između tužilje, kao zakupca, i Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, zaključen 14.04.2009. godine, ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini broj 320-11-881/25-2009-06, kojim je Ministarstvo dalo u zakup poljoprivredno zemljište u državnoj svojini na period od 15 godina, tužilji, i to: kp br. .., .., .. i .., ukupne površine 6.93,61 ha, a koje zemljište će se koristiti u skladu sa odredbama Zakona o poljoprivrednom zemljištu i podzakonskim aktima. Srpska pravoslavna crkva, Timočka eparhija Manastira „Bukovo“ je 28.07.2008. godine, podnela zahtev za vraćanje oduzete imovine Direkciji za restituciju Republike Srbije, kojim je, između ostalog traženo i vraćanje predmetnih katastarskih parcela koje su tužilji date u zakup (kp: .., .., .. i ..). Republičko javno pravobranilaštvo je 17.03.2009. godine (pre zaključenja predmetnog ugovora o zakupu od 14.04.2009. godine), dalo saglasnost Direkciji za restituciju, za vraćanje, u naturalnom obliku, predmetnih parcela. Delimičnim rešenjem od 04.06.2009. godine, vraćena je imovina i pravo svojine Manastiru „Bukovo“, između ostalih i predmetne katastarske parcelae: .., .., .. i .., sve upisane u list nepokretnosti broj .. K.O. Negotin, kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Nakon zaključenja ugovora o zakupu (14.04.2009. godine), tužilja je preduzela pripremne radnje na predmetnim parcelama, u kom cilju je, 14.04.2009. godine sa preduzećem „Bojoni“ d.o.o. čiji je ranije bila radnik, zaključila ugovor o pripremi za podizanje, i kupoprodaji sertifikovanih sadnica vinove loze, podizanju i održavanju vinograda, pa je to preduzeće obavilo ugovorene radove krajem aprila 2009. godine. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je 22.10.2009. godine dalo tužilji saglasnost za investiciono ulaganje na poljoprivrednom zemljištu u državnoj svojini u Opštini Negotin, prema zapisniku o izvršenom pregledu Republičkog poljoprivrednog inspektorata od 15.10.2009. godine, tako što je tužilja, dobijeno zemljište predmetnim ugovorom o zakupu, privela nameni i na delu parcele posadila lozne kalemove u količini od 17.500 komada i to sorte: „Kaberne sovinjon 169“ 9.000 komada, „Merlo 349“ 300 komada, „Šardone CMA 130“ 2.500 komada, „Šardone ISV 1“ 3.000 komada, na površini od 3.00.00 ha, 22.05.2009. godine. Tužilja je sa Ministarstvom poljoprivrede, nakon ostvarivanja prava na subvencije za podizanje vinograda kao bespovratnih sredstava, zaključila 09.03.2010. godine, ugovor o sprovođenju mera nege, održavanja i zaštite višegodišnjih, proizvodnih i materičnih zasada vinove lize i hmelja za 2009. godinu, u kom je saglasno konstatovano da je korisnik sredstava u toku 2008. godine i u proleće 2009. godine, podigla proizvodni / matični zasad naveden u tabeli koja je sastavni deo ugovora te da je time ostvarila pravo na podsticajna sredstva u iznosu od 4.670.190.00 dinara. Dopisom od 14.06.2010. godine, Ministarstvo je obavestilo tužilju da je došlo do saznanja o postojanju delimičnog rešenja Direkcije za restituciju od 04.06.2009. godine, te da će, nakon provere podataka, tužilja biti obaveštena o načinu daljeg postupanja. Potom je, dopisom od 09.10.2010. godine, tužilja obaveštena o raskidu ugovora od 09.03.2010. godine, u pogledu subvencije u vidu bespovratnih sredstava tako što joj taj iznos nikada nije uplaćen. Tužilja je upisana u registar poljoprivrednih gazdinstava od 31.03.2008. godine ali nema registrovanu radnju niti preduzeće upisano u vinarski registar Srbije na području Opštine Negotin. Na površini od 1.72.34 hektara (parcela .. k.o. Negotin), tužilja je izvela radove na raščišćavanju terena bagerom, odvoz, pripremu zemljišta (tanjiranje, podrivanje, rigolovanje, površinsku pripremu, hemijsku analizu zemljišta, meliorativno džubrenje) kupovinu sadnica za sadnju (usluge geometra, usluge radnika i mehanizacije) a sve radi podizanja vinograda. Prema redovnom toku podizanja vinograda, tužilja je snosila troškove nege u toku prve i dela druge godine i to za: obradu međurednog prostora i jesenju obradu zemljišta; obradu prostora u redu (okopavanje i mašinska obrada); rezidbu na zrelo; vezivo, operaciju zelene rezidbe, vezivanje, uvlačenje lastera, operaciju zelene rezidbe – prekraćivanje glavnih lastera (ručno i mašinsko); operaciju zelene rezidbe – prekraćivanje zapreka, zaštitu protiv prouzrokovača bolesti i štetočina (rad agregata i preparata). Na osnovu nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu od 22.12.2023. godine, ukupna vrednost investiranih sredstava za rad i materijal koji je tužilja uložila pre i posle zaključenja ugovora o zakupu zemljišta iznosi 2.901.864,37 dinara, što obuhvata podizanje vinograda u iznosu od 2.375.882,69 dinara, negu u toku prve godine u iznosu od 393.769,90 dinara i negu u toku druge godine u iznosu od 132.184,78 dinara. Visina dobiti koju bi tužilja imala od vinograda za period od 15 godina po ugovoru o zakupu, kao i razliku u vidini utvrđene dobiti tužilje za vinograd za period od 15 godina i vrednosti sredstava za rad i materijal koji bi ona uložila iznosi 2.685.634,82 dinara, tako što je dobit obračunata na osnovu pretpostavke da vinograd u svoju eksploataciju ulazi u četvrtoj godini i da ista traje do petnaeste godine kada ističe zakup predmetnog zemljišta. Projektovani prinos za površinu od 1.72,34 hektara na parceli .. k.o. Negotin, utvrđen je na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku o prodajnoj ceni grožđa, podataka o prosečnom učešću dobiti u ukupnim prihodima za sektor gajanja grožđa i podataka poslovnih subjekta koji iskazuju prihode, tako što je prilikom obračuna neto dobiti iz ukupnih prihoda nadoknađena amortizacija, odnosno ukupna vrednost sredstava za rad i materijal koji bi tužilja uložila.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje za naknadu stvarne štete usvojili, a delimično usvojili za naknadu izmakle koristi nalazeći da je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta od 14.04.2009. godine, zaključen između parničnih stranaka, ništav pravni posao budući da su predmet zakupa katastarske parcele broj .., .., .. i .. upisane u list nepokretnosti .. k.o. Negotin, koje su, istovremeno, predmet zahteva za restituciju Srpske pravoslavne crkve, Eparhije timočke, Manastira „Bukovo“ i na kojima je postojala zakonska zabrana raspolaganja u smislu odredbe člana 36. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006). Po mišljenju nižestepenih sudova, tužena Republika Srbija je odgovorna za zaključenje ništavog ugovora u smislu odredbe člana 108. Zakona o obligacionim odnosima, budući da su njeni organi, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i Direkcija za restituciju, kao zastupnik tužene, mogli i moraju da znaju da su predmetne parcele u postupku vraćanja Manastiru „Bukovo“ i da su, kao takve, izuzete od davanja u zakup pošto je manastir „Bukovo“ još 21.07.2008. godine, podneo Direkciji za restituciju zahtev za vraćanje zemljište, između ostalih i predmetnih parcela, a u tom postupku je učestvovalo i Republičko javno pravobranilaštvo. Kako je tužena odgovorna za zaključenje ništavog ugovora, pri čemu ona u postupku nije dokazala da je tužilja bila nesavesna prilikom zaključenja istog, odnosno da je znala ili mogla da zna za postojanje uzroka ništavosti, po mišljenju nižestepenih sudova, tužena je dužna da tužilji naknadi pretrpljenu štetu u vidu stvarne štete i izgubljene dobiti u smislu odredbe člana 154., 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Iznos stvarne štete od 2.901.864,37 dinara, tužilji je dosuđen na osnovu nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, sa kamatom od dana presuđenja kao dana kad je visina štete utvrđena na osnovu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji pripada i naknada štete u vidu izgubljene dobiti u iznosu od 2.685.634,82 dinara, koju dobit bi tužilja imala za period od 15 godina na osnovu zaključenog ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta, a kako je utvrđeno nalazom i mišljenjem iste Komisije sudskih veštaka, imajući u vidu da je tužilja imala registrovano poljoprivredno gazdinstvo, da je predmetno zemljište uzela u zakup sa namerom da podigne vinograd i da se bavi vinogradarstvom, kao delatnošću, te da se, prema redovnom toku stvari i izvesno moglo očekivati da tužilja ostvari korist od proizvodnje grožđa.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“ br. 46/2006), propisano je da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće. Obveznik vraćanja nepokretnosti odnosno isplate novčane naknade je Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine. Na osnovu odredbe člana 36. istog zakona, od 01. maja 2006. godine, nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, niti zasnivanje hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini (stav 1.). Pravni poslovi i pravni akti koji su u suprotnostima sa odredbama iz stava 1. ovog člana su ništavi (stav 3.).

Zakon o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“ br. 79/2005 ... 30/2018), odgovornost za štetu propisuje u odredbi člana 5. stav 1. tako što za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima odgovara Republika Srbija.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretu ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran je svom saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti, na osnovu odredbe člana 108. istog zakona. Obim naknade materijalne štete propisan je u odredbi člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izmakle koristi. Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (stav 2.). Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

U konkretnom slučaju, tužena je odgovorna za zaključenje ništavog ugovora sa tužiljom o zakupu, na period od 15 godina, parcela u odnosu na koje je, prethodno, Manastir „Bukovo“ podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine Direkciji za restituciju Republike Srbije budući da su njeni organi, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Direkcija za restituciju, kao i njen zastupnik (Republičko javno pravobranilaštvo) morali i mogli znati da su predmetne parcele u postupku vraćanja Manastiru „Bukovo“ i da su, kao takve, morale biti izuzete od davanja u zakup, na osnovu odredbe člana 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Tužena nije dokazala nesavesnost tužilje pri zaključenju ništavog ugovora o zakupu pa je dužna da joj naknadi kako stvarnu štetu tako i izmaklu korist, u smislu odredbe člana 108. u vezi člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamtom, u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava jer nižestepeni sudovi nisu primenili odredbu člana 67. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“ br. 62/06 ... 41/09), kojom je propisano da zakljupac ne može bez odobrenja zakupodavca vršiti investicione radove na poljoprivrednom zemljištu u državnoj svojini koje prelaze granicu uobičajenog korišćenja ili promeniti način korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. U konkretnom slučaju, tužilja i tužena nisu u odnosu zakupca i zakupodavca jer je ugovor o zakupu koji je između njih zaključen 14.04.2009. godine, ništav pravni posao, pa se navedena odredba Zakona o poljoprivrednom zemljištu ne primenjuje na konkretan slučaj.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da u konkretnom slučaju nema izgubljene koristi jer na parcelama vraćenim „u crkvenoj restituciji tužilja nije mogla da obavlja delatnost sadnje vinograda niti bilo koje druge biljne kulture“. Suprotno tim navodima revizije, tužena je dužna da tužilji naknadi štetu u smislu odredbe člana 189. stav 1. u vezi odredbe člana 108. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je ona ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora, pa tužilja ima pravo kako na naknadu obične štete tako i na naknadu izmakle koristi. Tužilja je pravo na dodelu predmetnog zemljišta u zakup stekla učešćem u javnoj licitaciji 2008. godine, koju su objavili i sproveli nadležni organi tužene, pa je na dobijenom zemljištu posadila lozne kalemove u količini od 17.500 u nameri da ostvari dobit uzgojem grožđa u periodu trajanja zakupa (15 godina) tako što joj je nadležno ministarstvo dalo saglasnost za investiciono ulaganje na predmetnom zemljištu. Pošto je tek 2010. godine tužilja obaveštena da je zemljište vraćeno Manastiru „Bukovo“ i da tužena raskida ugovor o zakupu koji je sa njom zaključen, sledi da su nižestepeni sudovi tužilji izmaklu korist pravilno priznali, u smislu odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga, tužena u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković