Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1979/22 od 26.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i usvojena žalba tužilaca pa je preinačena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu iz stava šestog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocima pored već dosuđenog iznosa od ukupno 4.174.900,56 dinara odnosno svakom od tužilaca po 1.391.633,52 dinara, isplati još 2.248.023,36 dinara odnosno svakom od tužilaca još po 749.341,12 dinara (ukupno 6.422.923,92 dinara odnosno svakom od tužilaca po 2.140.974,64 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od 21.06.2022. godine kao dana presuđenja do isplate i u delu odluke o troškovima postupka iz stava petog izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocima pored već dosuđenog iznosa od 381.841,00 dinara solidarno naknadi troškove parničnog postupka od još 245.514,00 dinara (ukupno 627.355,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu odluke o glavnom zahtevu i troškovima postupka (stav peti izreke) prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka od 256.760,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se, u delu u kom je izjavljena protiv odbijajućeg dela, o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404 ZPP.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je najpre ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu, primenom člana 408. u vezi člana 403 stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u prepisu LN broj .. KO Petrovaradin od 25.01.2021. godine otac tužilaca sada pok. GG upisan je kao suvlasnik parcele broj .. potes „širine“ po vrsti zemljišta gradsko-građevinsko zemljište, po kulturi njiva IV klase, površine 1176m2 u privatnoj svojini i to sa delom od 21/60. Pored njega, takođe sa pravom privatne svojine na istom zemljištu upisni su tužioci sa udelom svaki od po 13/60. Otac tužilaca je preminuo ...2006. godine, pa je Osnovni sud u Novom Sadu nakon sprovedene ostavinske rasprave 22.05.2019. godine doneo rešenje o nasleđivanju O. 1157/19 po kom su zaostavštine iza pok. GG koju čini premetna nekretnina u 21/60 delova po pravnom osnovu zakonskog nasleđivanja nasledili tužioci po 1/3 dela. Rešenje je postalo pravnosnažno 12.06.2019. godine, ali ga tužioci nisu sproveli u javnim knjigama. Kada bi se sabirali udeli tužilaca koji su oni imali pre nasleđivanja sada pok. oca po 13/60 delova sa udelima koji su od njega nasledili po 7/60 delova, konačni udeli tužilaca na predmetnoj parceli iznosili bi po 20/60 delova. Prema planu generalne regulacije Alibegovca sa područjem za porodično stanovanje na jugoistoku Petrovaradina („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 8/2019) i Planu detaljne regulacije Bukovačkog platoa u Petrovaradinu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 13/2019) predmetna parcela predstavlja zemljište u građevinskom području, a prema nameni zemljište predstavlja javnu površinu - regulaciju Ulice ... u Petrovaradinu. Faktički na terenu nepokretnost je ušla u sastav Ulice ... u površini od 986m2 odnosno sa 83,8% ukupne površine i u tom delu je delimično opremljena infrastrukturom i neometano je koristi neograničen broj lica kao javnu i saobraćajnu površinu - ulicu. Opremljena je vodnom, elektroenergetskom, telekomunikacionom i gasnom infrastrukturom a saobraćajna površina joj je izgrađena od asfaltnog zastora. Preostali deo parcele ograđen je ogradom i funkcionalno se koristi sa susednim građevinskim parcelama. Na taj način izgrađena ograda predstavlja faktičku regulacionu liniju. Postupak eksproprijacije predmetne nekretnine nije sproveden, niti je pravnom prethodniku tužilaca kao ni tužiocima isplaćena naknada za navedeno zemljište. Tržišna vrednost predmetne parcele na dan presuđenja (21.06.2022. godine) iznosi 5.461,67 dinara po m2, pa vrednost cele parcele površine 11ha 76m2 iznosi 6.422.923,92 dinara, te bi svakom od tužilaca spram njihovih vlasničkih udela koji iznose po 20/60 pripao iznos od po 2.140.974,64 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 58. stav 1. Ustava RS utvrdio da je došlo po povrede prava na mirno uživanje imovine tužilaca kako za deo parcele koji je priveden nameni, jer su u tom delu tužioci lišeni imovine, tako i za preostali deo parcele koji nije priveden nameni jer su u tom delu tužioci ograničeni u mirnom uživanju imovine usled neprivođenja zemljišta nameni u dužem vremenskom periodu i pored postojanja planskog akta. U datoj situaciji, po stanovištu prvostepenog suda, tužiocima pripada naknada za predmenu parcelu u visini utvrđene tržišne vrednosti nepokretnosti srazmerno upisanom suvlasničkom udelu svakog od tužilaca po 13/60 , pa je u tom delu usvojio tužbeni zahtev. U preostalom delu, odnosno za iznos tražene naknade u visini srazmerno nasleđenom udelu svakog od tužilaca od 7/60 delova, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, uz zaključak da nasleđeni udeli ne predstavljaju imovinu tužilaca jer upis prava suvlasništa tužilaca na tim udelima nije sproveden u javnim knjigama.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilno stanovište prvostepenog suda da je u datoj situaciji učinjena povreda prava na mirno uživanje imovine kao i da po tom pravnom osnovu tužiocima pripada pravo na isplatu tražene naknade za predmetnu parcelu primenom člana 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju i člana 58. stav 1. Ustava RS. Međutim, po stanovištu drugostepenog suda, u pogledu odluke o visini tužbenog zahteva po navedenom pravnom osnovu, tužiocima pored dosuđene pripada i tražena razlika naknade u visini srazmerno nasleđenim udelima od po 7/60 delova, jer su saglasno članu 212 Zakona o nasleđivanju nasleđeni udeli postali imovina tužilaca u momentu smrti njihovog pok. oca, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i usvojio zahtev za isplatu tražene razlike naknade. U preostalom usvajajućem delu drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, izneto stanovište drugostepenog suda u preinačujućem delu pobijane odluke zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, članom 9. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 746/95, 101/03 i 6/15), propisano je da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, dok je stavom 2. istog člana propisano da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove. Članom 212. stav 1. istog zakona propisano je da zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti.

U smislu citiranih zakonskih odredaba sledi da zaostavština umrlog prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti, u visini naslednih delova koji im po zakonu pripadaju, pa saglasno stanovištu drugostepenog suda, reč je o originarnom načinu sticanja svojine na osnovu zakona, zbog čega rešenje o nasleđivanju kao i upis prava vlasništva u tom slučaju ima deklaratoran karakter. To istovremeno znači da upis u javnu knjigu nije uslov za sticanje svojine nasleđivanjem. Upravo suprotno, u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, upis u javnu knjigu je uslov za sticanje prava svojine samo kada je svojina stečena na osnovu pravnog posla, a ne i kada se radi o sticanju svojine na drugi odgovarajući način određen zakonom (nasleđivanjem, odlukom državnih organa i dr.).

Imajući u vidu navedeno, i po oceni Vrhovnog suda, tužioci su po osnovu nasleđa iza pok. oca, postali suvlasnici sa 7/60 delova na predmetnoj nepokretnosti u trenutku njegove smrti na osnovu člana 212. Zakona o nasleđivanju, te stoga nasleđeni udeli od po 7/60 delova na predmetnoj parceli predstavljaju imovinu tužilaca, pored i zajedno sa upisanim udelima u javnim evidencijama od po 13/60 . U skladu sa članom 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju i člana 58. stav 1. Ustava RS, to znači da u datoj situaciji tužiocima zbog povrede prava na mirno uživanje imovine pored tražene naknade srazmerno upisanim suvlasničkim udelima, pripada i razlika tražene naknade za predmetnu parcelu srazmeno nasleđenim udelima od po 7/60 delova. Stoga revizija neosnovano pobija pravilnost odlučivanja drugostepenog suda u pogledu odluke o visini tužbenog zahteva u preinačujućem delu.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

U odnosu na odbijajući deo pobijane presude, kojim je pravnosnažno odlučeno delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva, nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, jer su u navedenom delu odluke nižestepenih sudova u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, da u situaciji kada je zemljište faktički privedeno nameni u skladu sa planskim aktom, kao i u situaciji kada zemljišta u dužem vremenskom periodu nije privedeno nameni i pored postojanja pravnog akta, postoji povreda prava na mirno uživanje imovine koja u smislu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i članu 58. Ustava Republike Srbije može biti otklonjena isplatom adekvatne novčane naknade vlasniku. Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u navedenom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 23.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela ceni se u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno, s obzirom da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP. U odnosu na svakog od tužilaca, vrednost predmeta spora pobijanog dela je 1.391.633,52 dinara.

S obzirom da se radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svakog od tužilaca ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da je revizija u ovom delu nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković