Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 241/2023 od 27.01.2023. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 1295/2018 od 01.11.2022. godine tako što je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se kao nezakonito poništi rešenje tužene broj ... od 01.03.2018. godine, da se naloži tuženoj da tužilju vrati na radi i da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete po osnovu izgubljene zarade za period od 01.03.2018. godine do maja meseca 2022. godine isplati mesečne pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec pojedinačno, počev od 30. u mesecu odnosno poslednjeg dana u narednom mesecu za pretehodni mesec pa do konačne isplate i da se tužena obaveže da u korist tužilje na navedene iznose izvrši obračun i uplatu svih doprinosa bliže navedenih u izreci presude, kao i da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka odbijen, kao neosnovan; obavezana je tužilja da tuženoj naknadi trošokve parničnog postupka u ukupnom iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smilu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP zbog koje se revizija može izjaviti pod uslovom da je isticana u žalbi, odnosno da je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. U žalbi ova bitna povreda odredaba parničnog postupka nije isticana niti je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Takođe, u postupku nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa se neosnovano u reviziji ukazuje i na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila u radnom odnosu na neodređeno vreme, na poslovima ..., u Službi za ... – Odsek ..., sa statusom nameštenika. Dana 17.10.2017. godine zamenik upravnika KPZ Niš doneo je naredbu da se izvrši testiranje tužilje na prisustvo psihoaktivnih supstanci u organizmu, primenom desetopanelnog urinskog testa, zbog postojanja sumnje da je tog dana tužilja bila pod dejstvom ovih supstanci. Testiranje je sprovedeno od strane lekara KPZ Niš zaposlenih u Službi za zdravstvenu zaštitu, pa je nakon obavljenog testiranja rezultat bio pozitivan i pokazao je prisustvo buprenorfina i benzodijazepana, o čemu je istog dana sačinjen zapisnik. Na predlog načelnika Službe za opšte poslove zamenik upravnika KPZ Niš je istog dana doneo zaključak o pokretanju disciplinskog postupka protiv tužilje i rešenje o njenom udaljenju sa rada. Tužilja je oglašena odgovornom za težu povredu radne obaveze – dolazak na rad pod dejstvom alkohola ili PAS, te joj je izrečena disciplinska sankcija – prestanak radnog odnosa, i to rešenjem tužene od 28.11.2017. godine. Ovo rešenje je, po žalbi tužilje, poništeno rešenjem Ministarstva pravde od 15.01.2018. godine uz obrazloženje da je doneto o stvari o kojoj se ne odlučuje u upravnom postupku, već je u pitanju stvar na koju se primenjuju odredbe Zakona o radu, a sudska zaštita se ostvaruje pred sudom opšte nadležnosti, imajući u vidu da tužilja ima status nameštenika. Nakon toga tužena je, u smislu člana 180. Zakona o radu, tužilji dostavila upozorenje od 13.02.2018. godine, na koje se tužilja izjasnila pisanim izjašnjenjem od 20.02.2018. godine. Spornim rešenjem tužene od 01.03.2018. godine tužilji je prestao radni odnos sa tim datumom, zbog toga što je svojom krivicom učinila nepoštovanje radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu, koja se ogleda u dolasku na rad pod dejstvom opojnih sredstava.

Veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra utvrđeno je, pored ostalog, da dana 17.10.2017. godine, kada je vršeno navedeno testiranje, tužilja nije imala propisane lekove u svojoj terapiji, kao ni duži vremenski period pre toga, a da buprinorfin predstavlja supstancu koja se ne može nabaviti bez izveštaja specijaliste i recepta u okviru buprenorfinskog supstitutivnog programa, da isti spada u supstituente za lečenje samoopijatske zavisnosti F11.2, da se ne koristi kao analgetik, odnosno kao lek za smirivanje bolnih senzacija, a da benzodijazepam jeste supstanca koja se nalazi na listi zabranjenih supstanci i služi za smanjenje napetosti i kao antiepileptik i hipnotik, te da su obe supstance u konkretnom slučaju ilegalno nabavljene. Međutim, ove supstance nisu ometale svakodnevno funkcionisanja tužilje, a njihov nedostatak bi izazvao elemente apstinencijalne krize.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da se u konkretnom slučaju na radnopravni status tužilje primenjuju odredbe Zakona o radu, te da u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačka 4. Zakona o radu osporenom rešenju nedostaje ocena tuženog da li je upotreba navedenih lekova imala ili je mogla imati uticaj na obavljanje tužiljinog posla, odnosno da li je korišćenje navedenih lekova imalo ili je moglo imati uticaj na rad tužilje. Tuženi, na kome je teret dokazivanja da je upotreba spornih lekova od strane zaposlene smanjila njenu sposobnost za rad, nije dokazao ovu činjenicu, a iz nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da supstance koje su nalazile u urinu tužilje nisu ometale njeno svakodnevno funkcionisanje, već suprotno omogućavale su njeno funkcionisanje, a njihov nedostatak bi izazvao elemente apstinencijalne krize. Tužilja u periodu od godinu dana u kom je konzumirala navedene lekove, nije imala promene u ponašanju, niti je tuženi u tom periodu tužilji uputio bilo kakve primedbe na njen rad, iz čega proizlazi da stanje u kome se tužilja nalazila usled konzumiranja lekova nije predstavljalo stanje koje utiče na njeno ponašanje i na radnu sposobnost. Takođe, kod tužilje nedostaje svest o tome da takvim svojim ponašanjem ne bi poštovala radnu disciplinu, a tužilja se nakon izvršenog testiranja podvrgla lečenju bolesti zavisnosti počev od 06.12.2017. godine, dakle pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, o čemu je i tužena bila upoznata.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev smatrajući da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 266. stav 3. tačka 14. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, koji se primenjuje na zaposlene u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija i koji prisustvo PAS u organizmu zaposlenog ne uslovljava realnim ili mogućim uticajem tih supstanci na obavljanje poslova na kojima je zaposleni raspoređen, nezavisno od toga da li je u statusu državnog službenika ili u statusu nameštenika, imajući u vidu da je reč o specifičnoj radnoj sredini u kojoj se izvršavaju krivične sankcije, pa je tolerancija na prisustvo PAS nulta. S obzirom da je tužilja dana 17.10.2017. godine došla na rad pod dejstvom navedenih supstanci, te joj je nakon sprovedenog postupka po odredbama Zakona o radu pravilno i zakonito izrečena mera prestanka radnog odnosa rešenjem tužene od 01.03.2018. godine u smislu člana 266. stav 3. tačka 14. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, tužbeni zahtev je odbijen u celini kao neosnovan i tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispita pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju treba primeniti Zakon o izvršenju krivičnih sankcija („Sl. glasnik RS“ br. 55/2014 i 35/2019), kojim su, u delu šestom, propisana pravila koja se primenjuju u vezi radnih odnosa, nadzora i kontrole rada. Tako je, u članu 251. Zakona, propisano da se na direktora uprave i zaposlena lica u upravi primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju prava i dužnosti državnih službenika i nameštenika, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Ovaj zakon se u odnosu na Zakon o radu i Zakon o državnim službenicima primenjuje kao lex specialis. Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija se ne pravi razlika između državnih službenika i nameštenika, jer se zakon primenjuje na sve zaposlene. Tako je članom 266. stav 1. propisano da za lakše i teže povrede radnih obaveza i dužnosti zaposleni u upravi odgovaraju disciplinski. Pored lakših povreda radih obaveza i dužnosti utvrđenih zakonom kojim se uređuju prava i dužnosti državnih službenika i nameštenika i Kodeksom ponašanja državnih službenika, lakšom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra se svako ponašanje protivno propisima o načinu obavljanja poslova u Upravi (stav 2.). Pod težom povredom radnih obaveza i dužnosti, u smislu ovog zakona, smatra se, između ostalog i dolazak na rad pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci i konzumiranje alkohola i psihoaktivnih supstanci u toku rada (stav 3. tačka 14), a za sve teže povrede radnih obaveza i dužnosti može se izreći mera prestanka radnog odnosa. Članom 267. stav 1. tog zakona propisano je da disciplinski postupak protiv zaposlenih unutar zavoda vodi upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti, s tim što lice koje ovlasti upravnik zavoda mora da bude diplomirani pravnik – master, odnosno diplomirani pravnik. O disciplinskoj odgovornosti odlučuje upravnik.

Zakon o radu, koji je u konkretnom slučaju primenio prvostepeni sud, članom 179. u stavu 3. tačka 4.propisuje da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to zbog dolaska na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotrebe alkohola ili drugih opojnih sredstava u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla. Međutim, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u navedenom slučaju ne postavlja uslov koji se odnosi na uticaj alkohola i drugih opojnih sredstava na obavljanje posla, već je za postojanje teže povrede radne obaveze odnosno dužnosti dovoljno da su u organizmu zaposlenog prisutni alkohol ili psihoaktivne supstance.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i činjenicu da je tužilja dana 17.10.2017. godine došla na rad pod dejstvom psihoaktivnih supstanci buprinorfina i benzodijazepama, što je potvrđeno i veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa tužilji, bez obzira što je veštačenjem utvrđeno da prisustvo psihoaktivnih supstanci u krvi tužilje nije imalo niti je moglo da ima uticaj na obavljanje njenog posla. Ovo zato što je Zavod za izvršenje krivičnih sankcija odnosno Kazneno-popravni zavod u Nišu specifična radna sredina u kojoj se izvršavaju krivične sankcije, pa je tolerancija na prisustvo psihoaktivnih sredstava u organizmu zaposlenih (državnih službenika i nameštenika) nulta, pa je revizija tužilje morala biti odbijena.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje na rešenje ministra pravde od 15.01.2018. godine u vezi primene Zakona o radu na nameštenike, s obzirom da je, kako je već rečeno, Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija propisano da se ovaj zakon primenjuje na radne odnose zaposlenih, iz čega proizlazi da se zakon primenjuje i na državne službenike i na nameštenike.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, pa nema pravo na naknadu tih troškova, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković