Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka nije opredelio po osnovu i visini.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je celu 2012. godinu radio kod tuženog po pet sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme na radnom mestu ''komisionar I'', a u 2013. godini do 30.06.2013. godine po dva zaključena ugovora o radu na određeno vreme na radnom mestu ''evidentičar robe u magacinu''. Poslovi navedenih radnih mesta imaju neke sličnosti, ali se po svojoj suštini kvalitativno razlikuju. Poslovi radnog mesta na kome je tužilac bio angažovan 2012. godine podrazumevaju operacije pripreme robe, dok poslovi radnog mesta na kome je radio 2013. godine podrazumevaju više magacinskih operacija i obuhvataju evidenciju ulaza i izlaza robe putem bar-kod čitača. Poslednji ugovor o radu tužilac je zaključio 01.04.2013. godine, za period dok traje potreba za poslovima, najduže do 30.06.2013. godine, kada mu je rešenjem čiji se poništaj traži otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za angažovanjem i isteka ugovorom predviđenog vremena. Tužilac je u izvršavanju radnih obaveza posao obavljao u poslovnim prostorijama ''VV'' ..., kao klijenta tuženog po zaključenom ugovoru o pružanju usluga od 27.12.2011. godine. Po ovom ugovoru tuženi, davalac usluga se obavezao da klijentu pruža usluge ustupanjem zaposlenog osoblja, sa pravom klijenta na odabir lica koja će vršiti usluge.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, nižestepeni sudovi su zaključili da su poslovi radnih mesta koje je tužilac obavljao 2012., odnosno 2013.godine, različiti poslovi u pogledu mesta rada, alata i odgovornosti, te da se nisu stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme po članu 37. Zakona o radu. Pošto je otkaz ugovora o radu usledio zbog isteka ugovorenog vremena, odbijeni su zahtevi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje tužioca na rad, na osnovu odredbi članova 175. i 191. stav 1. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili postavljeni tužbeni zahtev.

Poslovi radnih mesta za koje je tužilac zaključio ugovore o radu na određeno vreme u toku 2012. godine sadržinski su različiti od poslova radnog mesta za koje je zaključio ugovore o radu u toku 2013. godine, pa navodi revizije da su poslovi koje je tužilac u suštini obavljao i ugovorena zarada sve vreme bila identični ne dovode u sumnju pravilnost utvrđenja ove bitne činjenice. Ni navodi revizije vezani za način radnog angažovanja tužioca kod privrednog društva ''VV'' d.o.o. ..., u skladu sa zaključenim ugovorom o pružanju usluga između tog privrednog društva i tuženog 27.12.2011. godine, ne dovode u sumnju pravilnost zaključka da pravna forma radnog angažovanja nije zloupotrebljena. Naime, po utvrđenim činjenicama ugovorom o pružanju usluga tuženi se obavezao da „VV“ d.o.o. ..., kao klijentu ustupi osoblje prema njegovom odabiru, tuženi je nakon zaključenja tog ugovora sa tužiocem zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, pa je bez sumnje reč o poslovima koji su kvalitativno bili u to vreme određeni odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 54/09). Po ovoj odredbi radni odnos zasniva se za vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci.

Pošto je u konkretnom slučaju potreba za radnim angažovanjem tužioca bila uslovljena zahtevima i potrebama klijentima iz zaključenog ugovora o pružanju usluga od 27.12.2011. godine, tuženi je zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme obezbedio klijentu osoblje. Stoga, tuženi je postupio u skladu sa odredbom člana 175.stav 1.tačka 1. Zakona o radu kada je zbog prestanka potrebe otkazao tužiocu ugovor o radu, pa je sud pravilno odbio njegov zahtev za poništaj rešenja i za reintegraciju postavljen u smislu odredbe člana 191. stav 1. tog Zakona.

O troškovima postupka odlučeno je u skladu sa odredbama članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke ovog suda, tuženi po članu 163.stav 2. ZPP nije postavio opredeljen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković