.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Uzp 19/2024
15.10.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelene Ivanović, predsednika veća, Željka Škorića i Dragane Mirosavljević, članova veća, sa savetnikom Gordanom Vojnović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu Eparhije Svetog Nikolaja – Ruski Krstur, Grkokatolička parohija „Sveti evanđelista Luka“ Bačinci, čiji je punomoćnik Ivana Pešić, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda, Odeljenje u Novom Sadu III-11 U 7823/23 (2019) od 19.10.2023. godine, sa protivnim strankama Agencijom za restituciju Republike Srbije, Jedinica za konfesionalnu restituciju, Beograd, Kolarčeva 7 i Republikom Srbijom, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, Beograd, u predmetu vraćanja imovine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 15.10.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
ODBIJA SE zahtev podnosioca za naknadu troškova postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca zahteva, podneta protiv rešenja Agencije za restituciju, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj 46-00-435/08 od 30.08.2019. godine, kojim rešenjem je, stavom prvim dispozitiva, odbijen kao neosnovan zahtev Grkokatoličke parohije„Sveti evanđelista Luka“ Bačinci za vraćanje prava svojine na zgradi na parcelama br. .. i .., te „kući u dvorištu sa baštom“ na parcelama br. .. i .., sve KO ..., a stavom drugim dispozitiva odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Stavom drugim dispozitiva pobijane presude, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora.
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac ukazuje na povredu odredaba čl. 1. i 6. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, smatrajući da je u postupku dokazao da je predmetna imovina predstavljala njegovu crkvenu imovinu i da je od podnosioca zahteva nacionalizovana preko njegove ranije postojeće crkvene zaklade - Župne zaklade Grkokatoličke opštine Bačinci, čiji je on osnivač, te da je dokazao da je on pravni sledbenik navedene crkvene zaklade. Ukazuje, zatim, na povredu člana 9. istog zakona, prema kome su predmet vraćanja nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava, dakle, i njihove zadužbine (zaklade), prema odluci Ustavnog suda Už 4657/2011 (donete na sednici od 25.10.2012. godine). Dalje navodi da Upravni sud u pobijanoj presudi nije otklonio povredu na koju mu je ukazano presudom Vrhovnog suda Uzp 15/23 od 02.06.2023. godine, u pogledu primene člana 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, niti je ocenio sve navode tužbe i dao pravno osnovane razloge od kakvog su uticaja na zakonitost osporenog rešenja. Ističe da Upravni sud nije cenio, niti primenio Zakonik kanona istočnih crkava (posebno Kanon 1048), kao ključni autonomni propis crkve podnosioca zahteva, koji je od značaja za činjenicu da je on osnivač navedene crkvene zaklade i da imovina te zaklade predstavlja njegovu crkvenu imovinu, a čija primena se u predmetnoj upravnoj stvari zasniva na odredbama člana 44. st. 1. i 2. Ustava RS, člana 6. stav 3, člana 7. stav 1. i člana 26. Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Takođe, Upravni sud nije cenio da tužena Agencija nije primenila Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer pogrešno smatra da se ne može retroaktivno primeniti na ovu upravnu stvar. Zaključuje da mu je pobijanom presudom povređeno ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje u pogledu prava na obrazloženu sudsku odluku, da je ista zahvaćena proizvoljnom i arbitrarnom primenom materijalnog i procesnog prava, na njegovu štetu, kao i da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava RS. Sa iznetih razloga, detaljno obrazloženih u zahtevu, predlaže da Vrhovni sud uvaži zahtev, pobijanu presudu preinači ili ukine, a troškove postupka traži.
Agencija za restituciju Republike Srbije - Jedinica za konfesionalnu restituciju, Beograd, kao protivna stranka, je u odgovoru na zahtev predložila da sud zahtev odbije kao neosnovan.
Državno pravobranilaštvo, kao zakonski zastupnik Republike Srbije, nije dostavilo odgovor na zahtev, iako mu je isti uredno dostavljen na odgovor.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni sud je našao da je zahtev neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, osporeno rešenje je doneto bez povrede pravila postupka, koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim odredbama i primenom relevantnog materijalnog prava na pravilno utvrđeno činjenično stanje, jer je u postupku koji je prethodio donošenju tog rešenja pravilno utvrđeno da nema dokaza da je podnosilac zahteva bio osnivač Župne zaklade Grkokatoličke općine Bačinci, kao subjekta kome je oduzeto pravo svojine na nepokretnostima na parcelama .. i .. ZKUL broj .. i parcelama .. i .. ZKUL broj .., oba KO ..., a nesporno je utvrđeno da su navedene nepokretnosti u momentu nacionalizacije bile u svojini pomenute zadužbine (zaklade). Kao neosnovani su ocenjeni tužbeni navodi da tuženi organ nije primenio odredbu člana 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, jer iz spisa predmeta proizlazi da do donošenja osporenog rešenja tužilac nije dostavio tuženom organu nijedan dokaz koji bi ukazao na nemogućnost pribavljanja akata propisanih članom 26. stav 2. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama zbog toga što tužiocu nisu dostupne, pa tuženi organ nije mogao da primeni odredbu člana 27. navedenog zakona. Upravni sud je cenio i ostale navode tužbe, pa je našao da se njima ne dovodi u sumnju činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku, niti se prilažu dokazi koji bi, da su bili cenjeni, doveli do drugačije odluke u ovoj upravnoj stvari. Našao je i da su bez uticaja navodi iz podneska tužioca od 11.10.2023. godine, iz razloga što dostavljena odluka Eparhije Svetog Nikolaja – Ruski krstur br. 85/23 od 10.10.2023. godine i Odluka Nunziature Apostolica in Serbia, Beograd, Ulica Svetog Save 24 N 69/23 od 30.01.2023. godine datiraju iz vremena nakon donošenja osporenog rešenja, te iste nisu mogle biti predmet ocene drugostepenog organa, dok je preostala dokumentacija koja je dostavljena uz pomenuti podnesak bila predmet ocene tuženog organa.
Odredbom člana 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'', broj 46/06) je propisano da se tim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade. Prema članu 6. istog zakona, pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica. Odredbom člana 9. navedenog zakona, propisano je da su predmet vraćanja nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, i to: poljoprivredno zemljište: šume i šumsko zemljište; građevinsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni delovi takvih zgrada; stanovi i poslovne prostorije; pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja.
Članom 27. stav 1. navedenog zakona je propisano da ako su podnosiocu zahteva nedostupne isprave iz člana 26. ovog zakona, Direkcija će po službenoj dužnosti od obveznika vraćanja ili trećih lica da zahteva dokaze o verovatnosti postojanja prava.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni sud nalazi da je ta presuda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje sadržano u osporenom rešenju. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle biti od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje pobijane odluke sadrži jasne i određene razloge kojima se sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja i u pogledu činjeničnog stanja i u primeni materijalnog prava, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Pri tom, Vrhovni sud konstatuje da odredbama Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama nije predviđeno da se kvalifikacija zadužbine vrši prema propisima crkve, odnosno verske zajednice, niti kriterijum za kvalifikaciju određene zadužbine kao crkvene ili svetovne predstavlja svrha, namena i ciljevi radi kojih je osnovana.
Suprotno navodima podnetog zahteva, Upravni sud je, uvažavajući nalog iz presude Vrhovnog suda Uzp 15/23 od 02.06.2023. godine, dao ocenu ispunjenost uslova za primenu člana 27. Zakona o vraćanju ( restituciji ) imovine crkvama i verskim zajednicama u konkretnom slučaju, na koji način je, u ponovnom postupku, otklonio povredu pravila postupka utvrđenu navedenom presudom Vrhovnog suda od 02.06.2023. godine.
Po oceni Vrhovnog suda, neosnovan je navod zahteva da je pobijanom presudom povređeno Ustavom zajamčeno pravo podnosioca zahteva iz člana 44. stav 2. Ustava Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'', broj 98/06), jer je tom odredbom propisano da su crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom, a što se pobijanom presudom ne dovodi u pitanje.
Neosnovano se navodima zahteva ukazuje i da je pobijanom presudom povređeno pravo podnosioca zahteva na pravično suđenje zajamčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer su u obrazloženju pobijane presude ocenjeni svi navodi tužbe i navedeni jasni i dovoljni razlozi na kojima je odluka zasnovana. Po shvatanju Vrhovnog suda, obaveza Upravnog suda da obrazloži svoju odluku ne podrazumeva obavezu da detaljno odgovori na sve navode iz tužbe po kojoj odlučuje, već da iste oceni i pri tome iznese jasan stav i argumente za one navode za koje nalazi da su pravno relevantni za ocenu zakonitosti osporenog akta. Sledom toga, Vrhovni sud nalazi da nije povređeno pravo podnosioca zahteva na obrazloženu sudsku odluku i pravično suđenje, time što je sud ocenio i da su ostali navodi tužbe bez značaja za drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja.
Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude.
Kako je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/18, 18/20 i 23/10 – drugi zakon) odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM SUDU
dana 15.10.2024. godine, Uzp 19/2024
Predsednik veća – sudija
Jelena Ivanović,s.r.
Zapisničar
Gordana Vojnović,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
