Presudom Višeg suda u Pančevu Gžrr1 194/23 od 27.06.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati 137.679,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, koji iznos predstavlja visinu neisplaćenog potraživanja tužilje utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Pančevu St 23/2010, umanje za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu i koji iznos će biti isplaćen iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova i obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 28.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka od 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, radi ujednačavanja sudske prakse, shodno Zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 19.06.2018. godine dopunjenim 27.09.2019. godine na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.09.2009. godine doneto je rešenje o pokretanju stečaja u odnosu na AD Poljoprivredno preduzeće „Jabuka“ iz Jabuke, a rešenjem Privrednog suda u Pančevu od 16.02.2010. godine doneta je odluka o bankrotstvu. Imovina stečajnog dužnika je unovčena kroz šest održanih prodaja u periodu od 18.05.2011. godine do 02.11.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 320/2021 od 27.05.2021. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužilje i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Pančevu St 23/2010 i naloženo postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od prijema rešenja preduzme sve mere radi unovčenja imovine stečajnog dužnika. Tužilji je kao poveriocu priznato potraživanje od 164.688,00 dinara, a isplaćeno je 27.008,83 dinara. Rešenjem Fi 3416/00 od 14.11.2002. godine ovo preduzeće je bilo organizovano kao društveno poljoprivredno preduzeće „Jabuka“ iz Jabuke, sa upisanom društvenom svojinom. Prema rešenju od 20.01.2004. godine izbrisana je društvena svojina i upisana na konzorcijum od 22.04.2004. godine. Dana 16.05.2005. godine ovo društvo je prevedeno u Registru privrednih subjekata pod nazivom Poljoprivredno preduzeće „Jabuka“ a.d. Jabuka, a od 07.10.2009. godine registrovana je promena imena pod nazivom poljoprivredno preduzeće „Jabuka“ a.d. Jabuka u stečaju. Stečajni dužnik je osnovan kao pravni sledbenik Radne organizacije „Jabuka“ u osnivanju, koje je nastalo podelom PIK „Tamiš“ Pančevo na više radnih organizacija. Privatizacijom i kupovinom od strane konzorcijuma, koji su sačinjavala fizička lica, izvršena je promena pravne forme u Akcionarsko društvo, kakav je status zadržala i danas. Usled raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala preduzeća metodom javne aukcije zaključenog 09.12.2013. godine, prenet je kapital stečajnog dužnika u Akcionarski fond u iznosu od 70% ukupnog registrovanog društvenog kapitala. Prema izveštaju stečajnog upravnika od 28.10.2022. godine tužilji je priznato potraživanje po osnovu zarade iz radnog odnosa od 164.688,00 dinara, od čega je isplaćeno 27.008,83 dinara, a neisplaćeni iznos je 137.679,17 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da postoji odgovornost tužene za štetu koju je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpela tužilja i obavezao tuženu na isplatu traženog iznosa na ime imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku primenom odredbi člana 1. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda, člana 32. i 58. Ustava Republike Srbije, člana 4, 10,11 22 i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima jer između rada organa tužene i prouzrokovane štete postoji uzročno – posledična veza koja se ogleda u nedelotvornom vođenju stečajnog postupka.

Drugostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tužene za nastalu štetu tužilji u smislu člana 172. ZOO jer tužilja shodno članu 231. ZPP nije dokazala kada je njeno potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku nastalo, kao i da li je stečajni dužnik u trenutku nastanka potraživanja bio društveno preduzeće.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, a na šta se osnovano i revizijskim navodima tužilje ukazuje.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), propisana je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Tužilji je u stečajnom postupku vođenim u predmetu St 23/2010 nad stečajnim dužnikom PP „Jabuka“ priznato novčano potraživanje po osnovu zarada iz radnog odnosa u ukupnom iznosu od 164.688,00 dinara, od čega joj je isplaćeno 27.008,83 dinara, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te je tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja iz radnog odnosa.

Za postojanje objektivne odgovornosti države za naknadu štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, bitna činjenica je da je u vreme nastanka potraživanja iz radnog odnosa stečajni dužnik bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Kod utvrđenog da je usled raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala preduzeća metodom javne aukcije od 09.12.2013. godine, odlukom Agencije za privatizaciju od 31.08.2008. godine prenet kapital stečajnog dužnika u Akcionarski fond u iznosu od 70% ukupnog registrovanog društvenog kapitala, prozilazi da je u trenutku nastanka potraživanja tužilje iz radnog odnosa stečajni dužnik poslovao sa većinskim društvenim kapitalom. Stoga je u konkretnom slučaju ispunjen uslov za zasnivanje objektivne odgovornosti tužene u skladu sa navedenim Zaključkom Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, budući da je potraživanje tužilje iz radnog odnosa ostalo nenamireno i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, pa je tužena odgovorna za štetu koju je tužilja bez svoje krivice pretrpela tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa. Iz navedenih razloga pravilno je prvostepeni sud zaključio da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilja potražuje sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe u smislu odredbe člana 277. u vezi sa članom 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako tužena u postupku po žalbi nije uspela, to je odbijen njen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković