Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 155/24 od 18.04.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osmom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi-protivtužilac da mal. tužiocu- protivtuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 193.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev mal. tužioca-protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac-protivtuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda jer se radi o povredi koje se ne može smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, mal. tužilac-protivtuženi rođen je ...2015. godine. Po prestanku vanbračne veze njegovih roditelja (2017. godine), pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Majdanpeku P2 22/17 od 16.03.2017. godine mal. tužilac-protivtuženi poveren je majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu oca, ovde tuženog-protivtužioca, da doprinosi njegovom izdržavanju sa 25% od zarade koju ostvaruje u OŠ „DD“ u ..., počev od 01.04.2017. godine pa ubuduće dok za to postoje uslovi i uređen način viđenja sa ocem (na osnovu sporazuma roditelja). Maloletni tužilac-protivtuženi ima postavljene dijagnoze: „mešoviti specifični poremećaj u razvoju i ekspresivnom govoru“, „laka mentalna retardacija“ i „atipični autizam“, zbog čega često odlazi kod logopeda, kao i na lekarske kontrole u Beograd (Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju). Pohađa prvi razred osnovne škole, a uključen je u program inkluzivnog obrazovanja. Većinu troškova njegovog lečenja pokriva Fond zdravstvenog osiguranja. Prima naknadu po osnovu tuđe nege i pomoći. Mesečne potrebe mal. tužioca- protivtuženog iznose 41.000,00 dinara. Živi sa majkom u ..., u stanu njenih roditelja, koji joj pomažu oko njegovog čuvanja.

Majka mal. tužioca-protivtuženog radi u OŠ „GG“ u ... (odvojeno odeljenje u ...), i njena prosečna zarada iznosi 70.582,97 dinara mesečno. Ima troškove na ime prevoza do posla (18.000,00 dinara mesečno), komunalija za stan i povodom odlaska za Beograd (kada vodi dete na kontrolu), kao i troškova za lečenje deteta (koje ne pokriva Fond za zdravstveno osiguranje). nema zakonsku obavezu izdržavanja još nekog lica. Tuženi-protivtužilac živi u ... (opština ...). Nakon donošenja prethodne sudske odluke o izdržavanju maloletnog deteta (kada je radio u osnovnoj školi), promenio je posao i firmu tako što je najpre zasnovao radni odnos kod poslodavca „Zijin Koper“ DOO Bor, a od 20.11.2023. godine kod poslodavca AD „... Srbije“ Beograd, sa zaradom od 84.931,86 dinara mesečno. Trenutno živi u ... . Ima troškove na ime iznajmljivanja stana (25.000,00 dinara mesečno), plaćanja komunalija i prevoza. Redovno obilazi i pomaže oca koji je dijabetičar.

Prema mišljenju Centra za socijalni rad u Majdanpeku, oba roditelja imaju adekvatne roditeljske kapacitete (majka je učiteljica, otac je bio nastavnik i direktor škole, a u okviru svojih poslova dodatno su obučeni pegagoškim veštinama), visoko motivisana da brinu i neguju svoga sina, čije su potrebe specifične kako bi bile zadovoljene na adekvatan način, ali među njima ne postoji dovoljan stepen saradnje. Nije celishodna izmena odluka o vršenju roditeljskog prava, niti je to u interesu maloletnog deteta koje ima posebne potrebe, treba mu 24 časovni nadzor zbog zdravstvenih problema koje ima, upućenost deteta na majku i njenu motivisanost da zadovolji njegove potrebe, kao i da bi bilo necelishodno za dete promeni sredinu, pri čemu nije dokazno da majka ne obavlja dužnost staranja o detetu ometenom u razvoju na adekvatan način i da zbog nedostatka psihičkog veštačenja statusa deteta ne može pravilno odlučiti u toj pravnoj stvari, pri čemu majka nije zanemarivala dete u smislu da ga nije vodila na lekarske preglede (kako je to tvrdio otac), kompetentan je roditelj, ima podršku šire porodice, tako da dalje roditeljsko pravo treba da vrši majka maloletnog deteta. U interesu je maloletnog deteta da ostane u školi u kojoj je upisano u prvi razred u okviru inkluzivnog obrazovanja. Tokom postupka, privremenom merom P2 67/21 od 10.03.2022. godine, ispravljenom rešenjem P2 72/21 od 13.06.2022. godine, privremeno je uređen sporni odnos stranaka obavezivanjem tuženog-protivtužioca da doprinosi izdržavanju mal. tužioca- protivtuženog u mesečnom iznosu od 25% od zarade koju ostvaruje kod svog novog poslodavca (kako je to navedeno u rešenju).

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili protivtužbeni zahtev pozivajući se na odredbe članova 6. stav 1., 61. stav 1., 77. stav 3. i 266. stav 1. i 270. Porodičnog zakona, a usvojili tužbeni zahtev pozivajući se na odredbe članova 160., 162. stav 3. i 164. ovog zakona.

Po oceni Vrhovnog suda pobijana drugostepena presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta su od prvenstvenog značaja. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja i drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i da će u tom cilju preduzeti sve potrebne zakonodavne i administrativne mere.

Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Članom 266. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je u sporu za zaštitu deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Odluka o vršenju roditeljskog prava može se promeniti kada se značajnije izmene okolnosti koje su postojale u vreme njenog donošenja.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu citirane odredbe Konvencije o pravima deteta i odredbe članova 6. stav 1., 61. stav 1., 77. stav 3. i 266. stav 1. u vezi odredbe člana 270. Porodičnog zakona, kao i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za izmenu ranije sudske odluke u pogledu vršenja roditeljskog prava kojom je mal. tužilac-protivtuženi (tada uzrasta dve godine) poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a posledično i za izmenu načina uređenja ličnih odnosa i promene dužnika izdržavanja, rukovodeći se najboljim interesom mal. deteta. Ovakva odluka zasnovana je na nalazu i mišljenju nadležnog Centra za socijalni rad prema kojem je mal. tužilac-protivtuženi (koji je u vreme podnošenja tužbe bio dete predškolskog uzrasta), za koje je kasnije ustanovljeno da je dete sa posebnim potrebama (sa više dijagnoza) zbog kojih je uključen u obrazovni sistem u okviru inkluzivnog programa obrazovanja na osnovu mišljenja nadležne Interresorne komisije, zbog čega mu treba 24 časovni nadzor, upućen je na majku i njenu porodicu od druge godine života, odnosno poznatu sredinu u kojoj živi, a majka je motivisana da zadovolji njegove potrebe. Tokom postupka tuženi-protivtužilac nije dokazao da majka dužnost staranja o detetu sa smetnjama u razvoju ne obavlja na adekvatan način. Nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad dati su u skladu sa pravilima struke, na osnovu uvida u zdravstvene, porodične i socijalne prilike mal. deteta i oba roditelja. U takvoj situaciji, suprotno navodima revizije, nije bilo neophodno veštačenje roditeljskih kapaciteta stranaka i psihičkog statusa deteta koji dokazni predlog je prvostepeni sud odbio, imajući u vidu da su se stručna lica Centra za socijalni rad (među kojima je bio i psiholog) u više navrata izjašnjavali o roditeljsjim kompentencijama i psihičkom statusu deteta (pismeno i usmeno u vidu saslušanja pred sudom), odgovarajući na primedbe tuženog-protivtužioca, na osnovu mišljenja Interresorne komisije, aktuelne medicinske dokumentacije (iz koje proizilazi da se razvoj deteta prati od strane relevantnih zdravstvenih ustanova) i pribavljenog izveštaja škole koju dete pohađa prema kojem je kod njega postignut određeni napredak.

Pored toga, pravilno su nižestepeni sudovi, pozivajući se na članove 160., 162. stav 3. i 164. Porodičnog zakona, zaključili da nisu ispunjeni uslovi za izmenu prethodne sudske odluke smanjenjem visine obaveze tuženog-protivtužioca da doprinosi izdržavanju mal. tužioca-protivtuženog, kako je to traženo protivtužbenim zahtevom, a da su ispunjeni uslovi za izmenu ranije sudske odluke u pogledu visine obaveze tuženog-protivtužioca da doprinosi izdržavanju mal. tužioca-protivtuženog, što je predmet tužbenog zahteva. Prema članu 164. Porodičnog zakona, visina izdržavanja može se smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. I po oceni Vrhovnog suda, promenile su se okolnosti koje su postojale u vreme donošenja ranije sudske odluke (presuda Osnovnog suda u Majdanpeku P2 22/17 od 16.03.2017. godine) kojom je utvrđena obaveza tuženog-protivtužioca da doprinosi izdržavanju mal. deteta na osnovu sporazuma roditelja, u visini od 25% od zarade koju je tada ostvarivao u osnovnoj školi, utoliko što je u vreme podnošenja tužbe (22.09.2021. godine) poverilac izdržavanja dete predškolskog uzrasta (u međuvremenu je stasalo za pohađanje osnovne škole) sa povećanim potrebama zbog razvojnih poteškoća, dok dužnik izdržavanja zaradu ostvaruje kod drugog poslodavca što upućuje na zaključak o poboljšanju njegovih imovinskih prilika. Dokaza za suprotno nije bilo. Iznosom od 25% (koji nije menjan u odnosu na raniju sudsku odluku) u odnosu na zaradu od približno 85.000,00 dinara koju dužnik izdržavanja ostvaruje kod sadašnjeg poslodavca, što čini iznos od oko 21.500,00 dinara mesečno, biće adekvatno zadovoljene potrebe mal. deteta koje su utvrđene na iznos od 41.000,00 dinara mesečno, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja (uzrast deteta, njegove životne potrebe na mesečnom nivou, potrebe vezane za njegove zdravstveno stanje i druge potrebe), čije zadovoljenje ima prioritet u odnosu na potrebe tuženog-protivtužioca kao dužnika izdržavanja. Uz doprinos i majke maloletnog deteta izdržavanju i naknadu koju prima po osnovu tuđe nege i pomoći, obezbediće se zadovoljenje njegovih potreba neophodnih za pravilan rast i razvoj i omogućiti takav nivo životnog standarda koji uživa i roditelj - dužnik izdržavanja.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na probleme u komunikaciji roditelja kada je reč o aktivnostima vezanim za praćenje zdravstvenog stanja deteta nemaju uticaja na drugačiju odluku, već eventualno mogu biti predmet preduzimanja mera korektivnog nadzora od strane Centra za socijalni rad u odnosu na roditelje. Ni mišljenje i procena revidenta o tome koju školu treba da pohađa mal. dete nisu od uticaja kod postojanja mišljenja nadležne Interresorne komisije koja je izvršila procenu sposobnosti deteta da pohađa redovnu školu uz inkluzivni program obrazovanja. Ostalim navodima revizije tuženi-protivtužilac u pretežnom delu ponavlja navode koji su izneti u žalbi, koji su bili predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Prilikom donošenja odluke Vrhovni sud je imao u vidu da su nižestepeni sudovi usled očigledne pogreške u pisanju u uvodu odluka koje su doneli propustili da navedu kao tuženu BB po tužbi tuženog-protivtužioca VV, koju mogu da otklone donošenjem rešenje o ispravci na osnovu člana 362. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković