Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih razloga predviđenih članom 404. i 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi članova 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka predviđenu članom 407. stav 1. tačka 3. u vezi članova 230. stav 4. i 231. ZPP, na koju je revizijom osnovano ukazano, a koja je bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Predmet spora je naknada štete u vidu izgubljene koristi, koju tužilac trpi kao posledicu izostale obrade predmetnih parcela poljoprivrednog zemljišta ekonomske 2019. godine, zbog protivpravnog nagomilavanja otpadnog materijala od strane tuženog.

Prema utvrđenju prvostepenog suda neposredno pre zauzeća na delu parcela je bila posejana detelina, a na delu je postojao voćnjak šljiva. Prvostepeni sud pozivom na odredbe članova 154., 155., 207., i 189. ZOO usvaja tužbeni zahtev, u visini opredeljenoj u skladu sa nalazom veštaka. Prigovor zastarelosti potraživanja istaknut u smislu člana 376. ZOO odbija, pošto je tužba podneta 30.12.2022. godine, a tužilac je za štetu mogao da sazna tek istekom ekonomske 2019. godine.

Drugostepeni sud ne prihvata način računanja subjektivnog roka zastarelosti potraživanja od tri godine, nalazeći da je po članu 230. stav 4. ZPP opštepoznata činjenica da se poslednji otkos deteline vrši u oktobru mesecu, a da se berba šljiva sorte „Stenlej“ obavlja avgusta meseca. Po stanovištu tog suda tužilac je navedenih meseci 2019. godine imao saznanja za štetu, pa je u vreme podnošenja tužbe 30.12.2022. godine protekao rok u kome je mogao postaviti zahtev za naknadu izgubljene koristi.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da činjenice za koje drugostepeni sud vezuje početak računanja roka zastarelosti nisu opštepoznate, niti su kao takve utvrđene od strane prvostepenog suda u smislu odredbi članova 230. stav 4. i 231. ZPP. Stoga, drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave i utvrđenja činjenica neposrednom ocenom sadržine izvedenih dokaza, preinačiti prvostepenu presudu i odbiti tužbeni zahtev sa polazištem na činjenice koje nisu utvrđene prvostepenom presudom.

Osim navedenog, Vrhovni sud ukazuje i da za činjenični zaključak vezan za primenu dela norme iz člana 376. stav 1. ZOO kojom je određeno „ ... kada je oštećeni doznao za štetu ...“, nije dovoljno samo utvrđenje da je šteta nastupila, već i da je oštećeno lice imalo mogućnosti da po redovnom toku stvari sazna za elemente koji opredeljuju visinu štete.

Iz navedenih razloga, odluka u izreci doneta je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Stanković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković