Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju i to tužilac u pogledu odluke u odbijajućem preinačenom delu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena protiv usvajajućeg dela stava drugog i stava trećeg izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 383. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi po pravilu bez rasprave. Odredbom člana 394. istog zakona, propisano je da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako: je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi (stav 1.); ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (stav 2.); ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (stav 3.); ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalnog pravo (stav 4.).

Da bi preinačio prvostepenu presudu, drugostepeni sud ne može da izvrši drugačiju ocenu dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom. Ako ne prihvati ocenu dokaza izvršenu od strane prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud ima mogućnost da sam održi raspravu i ponovi već izvedene dokaze za koje smatra da nisu pravilno ocenjeni. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je odluku zasnovao na iskazima zakonskog zastupnika tužioca i tuženog i na nalazu i mišljenju sudskih veštaka, dok je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave zaključio da je prvostepeni izveo nepravilan zaključak o visini postavljenog tužbenog zahteva, odnosno o visini potraživanja tužioca iz ugovora o zakupu koji su zaključile parnične stranke, pa je tako nepravilno primenio gore navedene odredbe Zakona o parničnom postupku, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu od 09.12.2010. godine na odluku o izboru najpovoljnije ponude predsednika opštine od 26.11.2010. godine, parnične stranke su 04.01.2011. godine zaključile ugovor o zakupu kompleksa „Kaštel“ na period od 10 godina, sa ugovorenom mesečnom zakupninom od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja počev od 01.02.2011. godine, koji je overen istog dana pod Ov 3/2011. Tužilac je zakupio navedeni prostor radi obavljanja delatnosti lovnog turizma i pružanja odgovarajućih uslužnih delatnosti u skladu sa konceptom razvoja projekta „Kaštel“. Ugovorom je ovlašćen da bez dalje saglasnosti ili odobrenja tužene u cilju privođenja nameni, odnosno redovnog održavanja i korišćenja predmeta zakupa preduzme sve radnje radi uređenja zemljišta, sanacije i restitucije objekta. Tužena se obavezala da će u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora o svom trošku angažovati veštaka građevinske ili finansijske struke radi procene vrednosti predmeta zakupa, koja će kasnije poslužiti za međusobno obračunavanje iznosa investicije u predmet zakupa. Članom 7. tačka 3. ugovora, dogovoreno je da je tužena dužna da u slučaju da jednostrano raskine ugovor pre isteka roka na koji je zaključen, tužiocu nadoknadi celokupan iznos investicija uloženih u predmet zakupa i štetu koja time nastane, dok je odredbom tačke 5. istog člana predviđeno je da tužena može jednostrano raskinuti ugovor zbog uzastopnih neplaćanja zakupnine u periodu od 3 meseca uz otkazni rok od 60 dana. Tužilac je radove na objektu „Kaštel“ izgrađenom 1943. godine vršio na osnovu Glavnog arhitektonsko- građevinskog objekta adaptacije ugostiteljskog objekta spratnosti SU+P+1+PK izrađenog od strane strane Asfroma d.o.o. za projektovanje i inženjering iz Zrenjanina. Prilikom izvođenja radova je delimično odstupljeno od projekta, jer se ukazala potreba za izvođenjem i dodatnih radova, a uređena je i okolina koja nije bila predmet projekta. Vrednost radova koje je tužilac izvršio na objektu na dan 18.03.2019. godine ukupno je iznosila 50.549.574,00 dinara odnosno 428.146,52 evra (po srednjem kursu NBS od 118,066 dinara za evro). Tužena je ugovor jednostrano raskinula u decembru 2015. godine, zbog toga što tužilac nije platio ukupno 33 mesečne zakupnine. Po raskidu ugovora tužilac je vratio predmet zakupa. Odlukom Vlade RS od 29.06.2018. godine, predmetni objekat, dvorac Nojhauzen u Srpskoj Crnji je utvrđen za spomenik kulture u javnoj svojini.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu naknadi vrednost svih izvedenih radova na ugostiteljskom objektu „Kaštel“ s pozivom na odredbe člana 567. stav 1, 581. st. 1. i 2, 583. stav 1, 584., člana 585. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da tužilac ima pravo da u slučaju raskida ugovora o zakupu po članu 7. tačka 5. ugovora, od tužene zahteva vrednost investicija izvršenih u predmet zakupa.

Prilikom odlučivanja o žalbi, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev i to preko iznosa od 214.073,26 evra sa obrazloženjem da tužilac neosnovano potražuje celokupan iznos izvedenih radova zbog toga što je bio u posedu predmeta zakupa pet godina i za to vreme nesumnjivo je i sam ostvarivao koristi od izvršenih ulaganja, pa je dosuđeni iznos od 428.146,52 evra umanjio za 214.073,26 evra, sa obrazloženjem da taj iznos predstavlja vrednost ulaganja koja je ekvivalentna vremenskom periodu u kome je ostvario korist od predmeta zakupa, i u tom delu potvrdio prvostepenu presudu.

Međutim, Vrhovni sud nalazi da drugostepeni sud nije imao mogućnost da izvede drugačiji zaključak od onog koji je izveo prvostepeni sud u pogledu visine obaveze tužene za naknadu štete jer je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio na osnovu neposredno izvedenih dokaza, iskaza zakonskog zastupnika tužioca iskaza zakonskog zastupnika tuženog, veštačenjem od strane sudskih veštaka pa je drugostepeni sud neprihvatanjem ocene izvedenih dokaza i zaključka prvostepenog suda izvedenog na osnovu ocene ovih dokaza, bez otvaranja rasprave faktički izmenio činjenično stanje. Naime, ako je drugostepeni sud našao da je prvostepeni sud pogrešno ocenio nalaze veštaka u pogledu visine tužbenog zahteva, bio je dužan da izvede dokaze neposredno da bi formirao i u oceni dokaza obrazložio zaključak o visinu obaveze tuženog za naknadu štete.

Iz navedenih razloga, osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je preinačujući prvostepenu presudu drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka, što je revizijski razlog propisan odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je ta povreda postupka bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Sa izloženih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković