Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ognjen Đurić, advokat iz ..., protiv tuženog „KOFIS“ Društvo sa ograničenom odgovornošću eksport-import za trgovinu i usluge, Beograd, čiji je punomoćnik Milan Ijačić, advokat iz ..., radi duga, u sednici veća održanoj dana 21.11.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5718/2022 od 24.11.2023. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 17239/2018 od 05.07.2022. godine, ispravljena rešenjem od 22.09.2022. godine, u stavu II i IV i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 17239/2018 od 05.07.2022. godine, ispravljena rešenjem od 22.09.2022. godine, u stavu I dozvoljeno je preinačenje tužbe isticanjem zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, a prema podnesku tužioca od 22.02.2022. godine. U stavu II delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu na ime duga iznos od 40.290,00 EUR sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 09.04.2025. godine kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U stavu III preko iznosa dosuđenog stavom II izreke od 40.290,00 EUR sa kamatom pa do traženih iznosa od 60.190,00 EUR sa traženom kamatom, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan. U stavu IV obavezan je tuženi da tužiocu naknadni troškove postupka u iznosu od 655.548,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do konačne isplate. U stavu V odbijen je zahtev tužioca u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana presuđenja pa do dana nastupanja uslova za izvršenje, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5718/2022 od 24.11.2023. godine odbijen je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 17239/2018 od 05.07.2022. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 20.09.2022. godine u stavovima I, II i IV izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je preko punomoćnika advokata izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koje se tuženi neosnovano poziva u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom do zaključenja glavne rasprave, tužena firma je vlasnik jedrilice „Lovćenka“, raniji naziv „Podgorka“ i opreme koju je kupila od Vojske Jugoslavije. Tužilac je jedriličar iz hobija koji se bavi restauriranjem jedrilice, pa je preko svog prijatelja 2006. godine upoznao zastupnika tužene firme, direktora BB, koji je u ime i za račun firme angažovao tužioca da kao projekt menadžer organizuje i nadgleda restauraciju kompletne jedrilice, da pronalazi radnike i da učestvuje u radovima koje će tuženi platiti. Dogovor između tužioca i zastupnika tužene firme postignut je u decembru 2006. godine, s tim da angažman tužioca počinje od 01.01.2007. godine, a da naknada za usluge tužioca bude po 500,00 EUR mesečno i 100,00 EUR mesečno za troškove mobilnog telefona, ukupno 600,00 EUR mesečno. Naknada je povećana u decembru 2007. godine tako da je počev od 01.01.2008. do 31.12.2008. godine iznosila 1.700,00 EUR (1.600,00 EUR naknada tužioca i 100,00 EUR troškovi mobilnog telefona). U periodu od 01.01.2009. godine do 01.01.2013. godine ugovorena naknada koja pripada tužiocu bila je po 200,00 EUR mesečno (što za 48 meseci iznosi 9.600,00 EUR). U periodu od 01.01.2013. godine, kada se posao na pripremi restauracije jedrilice intenzivirao do prekida saradnje 15.03.2015. godine, ugovorena mesečna naknada tužiocu iznosila je 700,00 EUR. Na osnovu usmeno zaključenog ugovora sa tuženim, tužilac je obavljao poslove na pripremi restauracije jedrilice postupajući sa dužnom pažnjom i u svemu prema dogovoru sa zakonskim zastupnikom tuženog i uz nadzor tuženog, te je u dva navrata vadio jedrilicu iz mora, obavljao radove demontaže jedrilice, vraćanje i transport jedrilice u drugu marinu u Tivtu i organizovao transport jedrilice iz Tivta u Beograd, održavao jedrilicu, s tim da restauracija iste nije započeta zbog nedostatka finansijskih sredstava na strani tuženog.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za oblast rečnog saobraćaja i brodogradnju, Nebojše Pupovca, od 20.09.2021. godine, izvedeni radovi na jedrilici se mogu smatrati pripremnim radovima za vršenje restauracije uz procenu sudskog veštaka na osnovu izjave stranaka i svedoka da je vreme koje je bilo potrebno da bi se ti radovi na jedrilici i završili iznosi tri meseca. Na osnovu ove procene veštaka vrednost naknade za rad tužioca za period od tri meseca kontinuiranog rada bi iznosila 5.100,00 EUR (1.700h3), dok je na jedrilici bila aktivnost do njenog premeštanja iz Tivta u Beograd. Od premeštanja jedrilice u Beograd, tužilac nije imao kontinuirani angažman, već se svodio na angažman prema potrebama i taj angažman nije mogao da se smatra angažmanom direktora projekta, jer je protekom vremena postalo jasno da projekat ne postoji tako da po mišljenju veštaka ne postoji dug tuženog prema tužiocu. Obilasci jedrilice na mestima gde je ona bila smeštena, njeno prekrivanje i sl. nisu poslovi koje treba da radi direktor projekta. Dalje je utvrđeno da su radovi rađeni bez relevantne dokumentacije, da nije napravljena specifikacija radova koje je potrebno izvršiti radi restauracije jedrilice, projekat restauracije nije bio napravljen, nije bila napravljena knjiga gradnji, niti je vođen dnevnik radova. Prikupljene su dve ponude iz Engleske za restauraciju jedrilice koje su predviđale da se jedrilica odveze u Englesku, jedna ponuda iz 2007. godine, a druga iz 2013. godine, a to je podrazumevalo plaćanje cene rada koja višestruko prevazilazi cenu rada u Srbiji.

U svom pismenom izjašnjenju na primedbe tužioca od 04.05.2022. godine, i usmenom izjašnjenju na ročištu, sudski veštak je ostao pri osnovnom nalazu i mišljenju u kojem je izračunao koliko bi koštala naknada za rad direktora projekta kad bi se restauracija jedrilice radila u periodu od 12 meseci, a na osnovu cene rada za jedan mesec od 1.500-1.600,00 EUR. Nije mogao da predvidi vrednost naknade za rad tužioca za ceo utuženi period i za sve radnje koje su navedene u referatu tužbe, jer je teško opredeliti koliko košta pokrivanje jedrilice ciradom, koliko je vremena za to utrošeno i kakav je materijal kupio. Svi radovi koje je tužilac naveo u tužbi spadaju u tih godinu dana koji period je opredelio kao period potreban za restauraciju. Tužilac je bio angažovan na tim radovima sedam godina, cena od 20.400,00 EUR se odnosi na radove direktora projekta koji bi obavio da je restauracija završena, a pošto restauracija nije rađena, a neki su radovi rađeni, onda je procenio da svi ti radovi mogu da stanu u tri meseca kontinuiranog rada uz naknadu od 5.100,00 EUR.

Sud je prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu opisa radova koji su preduzeti u pripremi restauracije jedrilice i mišljenje veštaka da je tužilac postupio sa dužnom pažnjom, dok u preostalom delu nije prihvatio usled nedostatka relevantnih dokaza na koje se veštak pozvao za izneto mišljenje.

Polazeći od ugovorene naknade po obračunu prvostepenog suda tužiocu je za 2007. godinu trebao da bude isplaćen iznos od 7.200,00 EUR (600,00 EUR h 12), za 2008. godinu iznos od 20.400,00 EUR (1.700,00 EUR h 12), za period od 01.01.2009. godine do 01.01.2013. godine iznos od 9.600,00 EUR (200h48) i za period od 01.01.2013. godine do prekida saradnje iznos od 18.550,00 EUR (700h26,5), što ukupno iznosi 55.750,00 EUR. Kako među strankama nije bilo sporno da je tuženi isplatio tužiocu naknadu od ukupno 15.460,00 EUR, to proizilazi da je neisplaćeni iznos naknade 40.290,00 EUR, za koji iznos je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja.

Prvostepeni sud nalazi da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog s obzirom da između stranaka nije bilo sporno da je tuženi vlasnik jedrilice „Lovćenka“, kao i da je BB, direktor, zakonski zastupnik tuženog koji je sa tužiocem u ime i za račun tuženog ugovorio poslove radi restauracije jedrilice čiji je vlasnik tuženi.

Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud nalazi da je isti neosnovan, sa razloga što se u konkretnom slučaju ne radi o povremenim potraživanjima koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena, već o povremenim isplatama koje čine delimično ispunjenje obaveze, odnosno samo delimično plaćanje jednog duga saglasno ugovoru koji čini osnov plaćanja u kom slučaju se ima primeniti odredba člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od činjenice da je ugovor između stranaka zaključen u decembru 2006. godine, da se potraživanje odnosi na period od 01.01.2007. godine do 15.03.2015. godine, a kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 09.04.2015. godine, prvostepeni sud zaključuje da nije protekao desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud nalazi da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo prihvatajući sve razloge koje je dao prvostepeni sud.

Ceneći navode revidenta, revizijski sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi odbili prigovor nedostatka pasivne legitimacije, kao i prigovor zastarelosti. Ovo sa razloga što je iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac bio u poslovnom odnosu sa tuženim, pri čemu je zakonski zastupnik tuženog u ime i za račun tuženog zaključio usmeni ugovor o delu.

Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da se u konkretnom slučaju primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o poslovnom odnosu između fizičkog lica i pravnog lica koji je i prekinut 2015. godine, a tužilac zahteva naknadu za izvršene usluge za period od 01.01.2007. godine do 15.03.2015. godine, pri čemu je tužba podneta 09.04.2015. godine.

Međutim, osnovni su revizijski navodi u pogledu paušalnog utvrđenja visine naknade za navedeni period.

Ugovorom o delu poslenik se obavezuje da obavi određeni posao kao što je izrada ili opravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada ili slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu. Poslenik je dužan izvršiti delo kako je ugovoreno i po pravilima posla. On je dužan izvršiti ga za određeno vreme, a ako nije određeno onda za vreme koje je razumno potrebno za takav posao. Naknada se određuje ugovorom, a ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu usmenog ugovora o delu čiji je predmet bila restauracija jedrilice „Lovćenka“ koja je u vlasništvu tuženog uz plaćanje iznosa naknade tužiocu za obavljene poslove. Nesporno je da restauracija nije izvršena, a iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za oblast rečnog saobraćaja i brodogradnju utvrđeno je da su izvedeni radovi na jedrilici koji se mogu smatrati pripremnim radovima za vršenje restauracije od izvlačenja jedrilice na suvo do njenog transporta za Beograd i da vreme koje je bilo potrebno da se ti radovi izvedu iznosi tri meseca kontinuiranog rada, te bi vrednost naknade za rad tužioca za navedeni period iznosila 5.100,00 EUR (1.700h3), dok je na jedrilici bilo aktivnosti do njenog premeštanja iz Tivta u Beograd. Od premeštanja jedrilice u Beograd tužilac nije imao kontinuirani angažman, već se on svodio na angažman prema potrebama, pri čemu su radovi rađeni bez relevantne dokumentacije, da nije napravljena specifikacija radova koje je potrebno izvršiti radi restauracije jedrilice, kao ni projekat restauracije, niti knjiga gradnje, niti je vođen dnevnik radova. Sud nije prihvatio ovakav nalaz i mišljenje usled nedostatka relativnih dokaza na koje se veštak pozvao sa iznetim mišljenjem.

Kod činjenice da restauracija nije izvršena koja je bila predmet usmenog ugovora o delu, tužilac može da potražuje samo iznos u vrednosti izvršenih radova. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su izvedeni pripremni i to od vađenja jedrilice iz mora do premeštanja u Beograd, te se mora razjasniti koje je to radove tužilac izveo kao pripremne radove i vrednost istih radova. Iz nalaza veštaka koji sudovi nisu prihvatili utvrđeno je da pripremni radovi uz kontinuirano obavljanje posla mogli su da se završe u roku od tri meseca. Međutim, ne može da se prihvati da su privremeni radovi trajali od 01.01.2007. godine do 15.03.2015. godine, jer postoji i neki razumni rok u kome su se oni mogli izvesti, a što nižestepeni sudovi nisu cenili prilikom dosuđivanja visine naknade. Drugo je pitanje visina naknade za obilazak i čuvanje jedrilice na placu u Beogradu, te i ovo nije raspravljeno na nesumnjiv način i to koje obaveze su ugovorene između tužioca i tuženog dok je jedrilica bila u Beogradu, pri čemu nižestepeni sudovi nisu cenili činjenicu koju je tuženi isticao da je on plaćao ležarinu za smeštaj jedrilice, pa prema tome nije imao obavezu plaćanja naknade za koje se tužilac poziva kao ugovorena naknada. Treće, nižestepeni sudovi utvrđuju da se povećala aktivnost tužioca u periodu između 01.01.2013. godine do 15.03.2015. godine, te da je ugovorena mesečna naknada od 700,00 EUR ne navodeći i ne utvrđujući koje aktivnosti je tužilac preuzeo za navedeni period. Kako za pravilnu primenu materijalnog prava nisu raspravljene pravno relevantne činjenice nižestepene odluke su morale biti ukinute primenom člana 416. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati gore navedeno u vidu i raspraviti na nesumnjiv način koje radove je tužilac izveo kao pripremne radove, razumni rok za izvođenje tih pripremnih radova i vrednost izvedenih pripremnih radova. Zatim, raspraviti koje je obaveze od preseljenja broda u Beograd, tužilac preuzeo u pogledu predmetne jedrilice, kao i visinu naknade, a naročito koje poslove je obavljao u periodu od 01.01.2013. godine do 15.03.2015. godine za ugovorenu naknadu od 700,00 EUR, te će pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje doneti novu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković