Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 3594/23 od 21.05.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P 7163/21 od 24.05.2023. godine u stavovima trećem i četvrtom izreke tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio, prema tuženima, da je tužilja, po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici, suvlasnik – sukorisnik zajedničke nepokretne imovine i to: da je nosilac prava sukorišćenja na 1/2 idealnih delova od kp br .. na mestu zv. „... polje“ njiva prve klase površine 3088 m2, koja predstavlja gradsko-građevinsko zemljište i na kp br ... na mestu zv. „... polje“ njiva prve klase površine 3106 m2, koja predstavlja gradsko-građevinsko zemljište sve upisane u LN br ... za k.o. Leskovac, te su obavezani tuženi da to pravo priznaju tužilji i da joj navedene nepokretnosti predaju u sudržavinu po prijemu prepisa presude, kao i da se ovlašćuje RGZ SKN Leskovac da izvrši promenu upisa tako što će tužilju upisati kao nosioca prava sukorišćenja na 54 idelanih delova kp br ... i kp br ... obe u k.o. Leskovac u LN br ... za k.o. Leskovac po pravosnažnosti presude. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženih za dosuđenje troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku odlučivanja o tužbenom zahtevu za utvrđenje i činidbu predajom nepokretnosti u sudržavinu, nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok je drugostepeni sud tu bitnu povredu učinio pri odlučivanju o zahtevu za činidbu u odnosu na RGZ SKN Leskovac, promenom upisa, imajući u vidu da o upisima u javne knjige odlučuje nadležni upravni organ u za to to propisanom, upravnom postupku, što znači da je, u tom delu, odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost (član 16. Zakona o parničnom postupku).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su bili u bračnoj zajednici od 24.06.2004. godine, kada su se venčali, do razvoda braka pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P2 193/16 od 17.11.2016. godine. Nemaju zajedničku decu, a tuženi VV je sin tuženog BB, koji sa parničnim strankama nije živeo u porodičnoj zajednici. Tuženi BB je predmetne nepokretnosti kupio ugovorom zaključenim sa AD Graditelj iz Leskovca, kao prodavcem, 23.03.2005. godine, pa je prvostepeni sud, nakon saslušanja parničnih stranaka i svedoka, zaključio da je on dokazao da je te parcele kupio od svog novca koji je imao od sopstvene ušteđevine, stečenog pre stupanja u vanbračnu a potom i bračnu zajednicu sa tužiljom,i od nasleđa nakon smrti oca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje njenog prava suvlasništva i činidbu, predaju u sudržavinu predmetnih nepokretnosti, odbio nalazeći da je tuženi BB, dokazao da je predmetne parcele kupio novcem svoje ušteđevine (posebne imovine) i nasledstva nakon smrti oca koji je preminuo 2000. godine.

Drugostepeni sud je, u sednici veća, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje usvojio, u smislu odredbe člana 168. i 171. Porodičnog zakona, nalazeći da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je prvotužni dokazao da je od svog novca kupio predmetne katastarske parcele (kp br ... i kp br ... ), te da iste predstavljaju njegovu posebnu imovinu, kod činjenice da su parcele stečene za vreme trajanja bračne zajednice prvotuženog i tužilje i da se samo na osnovu izjave jednog svedoka, GG, koja je bivša supruga prvotuženog, bez predlaganja i podnošenja drugih dokaza kojima bi se potkrepile činjenice o sticanju predmetnih parcela od strane prvotuženog posebnom imovinom, stečenom samo njegovim radom i nasleđem iz ... , ne može izvesti zaključak da tužilja nije imala učešće u kupovini predmetnih parcela i da one predstavljaju posebnu imovinu prvotuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, u drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Pojam zajedničke imovine propisan je odredbom člana 171. Porodičnog zakona tako što je to imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku (stav 1.). Na osnovu odredbe člana 168. stav 1. istog Zakona, imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njenogu posebnu imovinu. Imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedinčke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu u smislu odredbe člana 168. stav 2. Porodičnog zakona.

U konkretnom slučaju, predmetne katastarske parcele kp br ... i ... upisane u LN br ... k.o. Leskovac, tuženi BB je stekao kupoprodajom, u svojstvu kupca,na osnovu ugovora koji je zaključio 23.03.2005. godine, u vreme kada je bio u braku sa tužiljom. Tuženi VV je sin tuženog BB i nikada nije živeo u porodičnoj zajednici sa svojim ocem i tužiljom. Zbog toga je nejasna odluka drugostepenog suda kojom je pravo suvlasništva – sukorišćenja tužilje na predmetnim nepokretnostima utvrđeno u odnosu na VV, a po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici. Takođe, to što je tuženi BB predmetne katastarske parcele kupio nakon što se venčao sa tužiljom, nije dovoljno za zaključak da se radi o zajedničkoj imovini, pošto je to samo ona imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Ta činjenica, u konkretnom slučaju, nije utvrđena jer je tužilac tvrdio, i svedocima dokazivao,da je raspolagao novčanim sredstvima iz svoje ušteđevine stečenim pre zaključenja braka sa tužiljom, kao i da je nasledio novac nakon smrti svog oca, te da su ta novčana sredstva uložena u kupovinu predmetnih nepokretnosti, dok je tužilja svoj tužbeni zahtev za sticanje udela u predmetnim nepokretnostima zasnovala isključivo na činjenici da su one stečene u toku trajanja njihovog braka. Pošto nije utvrđeno da li su predmetne nepokretnosti zajednička imovina parničnih stranaka, odnosno da li su stečene radom u toku trajanja zajednice njihovog života, ili to nije slučaj, nejasan je i zaključak drugostepenog suda da tužilji pripada pravo na 1/2 idelanih delova predmetne nepokretnosti. Pretpostavka o jednakosti udela supružnika u zajedničkoj imovini, u smislu odredbe člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, odnosi se samo na one stvari za koje je utvrđeno da su zajednička imovina supružnika, a ta činjenica, u konkretnom slučaju, nije utvrđena.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud pri odlučivanju o žalbi tužilje ima u vidu primedbe iz ovog rešenja, kako bi imao mogućnost da donese pravilnu odluku.

Na osnovu odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković