Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3929/22 od 16.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda i odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređen na poslovima .. DC ..., Odeljenje DC ..., u sektoru ... . Dana 07.03.2018. godine u kamion tuženog, kojim je upravljao BB, vozač tuženog, natovarena je roba za isporuku korisnicima, što je konstatovano potpisom svedoka BB i tužioca, pri čemu je roba bila utovarena u kamion u ... prethodnog dana. Nakon što je vozač BB robu isporučio korisniku, utvrđen je manjak koji se sastojao u paketu "Jelen" piva sa flašama od po 2 litra. O navedenom tužilac je obavestio menadžera distributivnog centra i svog neposrednog rukovodioca VV. Nakon što je utvrđen manjak, tužilac je rekao vozaču BB da nadomesti taj manjak, što je vozač BB učinio i kupio iz ličnih sredstava paket "Jelen" piva sa flašama od po 2 litra i 08.03.2018. godine doneo u magacin, pri čemu nije utvrđeno usled čega je manjak nastao. Iz iskaza svedoka VV, utvrđeno je da je svedok kao neposredni rukovodilac tužioca, rekao tužiocu da vozač BB mora namiriti manjak, kako kompanija ne bi bila oštećena.

Rešenjem tuženog od 01.06.2018. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i radne discipline i to nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu i člana 150. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog (odnosno člana 136. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog koji se primenjivao do 30.04.2018. godine) i prikrivanje ili uništavanje poslovne dokumentacije u cilju prikrivanja činjeničnog stanja iz člana člana 150. stav 1. tačka 19. Kolektivnog ugovora tuženog (odnosno člana 136. stav 1. tačka 19. Kolektivnog ugovora tuženog koji se primenjivao do 30.04.2018. godine), kao i povrede internih procedura i kodova grupe kojoj poslodavac pripada. Prema razlozima osporenog rešenja, tužilac je uprkos saznanju da je vozač kamiona BB, prilikom prevoza i istovara robe kupcu dana 7.3.2018. godine, utvrdio da nedostaje paket Jelen piva, od imenovanog vozača primio paket piva nepoznatog porekla dana 8.3.2018. godine, koji je vozač kupio i predao ga tužiocu, koji je bez prateće dokumentacije, paket uneo u magacin kako bi stanje proizvoda u magacinu bilo usklađeno. Donošenju pobijanog rešenja prethodilo je pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz od 10.05.2018. godine, sa istim otkaznim razlozima i na koje se tužilac pismeno izjasnio 17.05.2018. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključivši da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je otkaznim rešenjem stavljena na teret. Naime, tužilac je nakon što je konstatovano da korisniku tuženog poslodavca nije isporučen jedan paket Jelen piva u plastičnim flašama od po 2 litra, naložio vozaču BB da nadomesti naznačeni paket piva, što je vozač i učinio i predao ga tužiocu, a koji paket je tužilac bez prateće dokumentacije uneo u magacin, iako je prema opisu poslova bio materijalno odgovoran za stanje zaliha u magacinu i dužan da vrši uskladištenje i izdavanje robe kao i evidentiranje i vođenje dokumentacije, s obzirom na opis posla radnog mesta ... . Činjenica da je uobičajena praksa da se manjak otkloni na način na koji je to izvršio vozač BB, ne može predstavljati opravdavajuću okolnost za tužioca. Bez značaja je i okolnost da je svedok VV kao neposredni tužiočev rukovodilac, rekao tužiocu da vozač nadomesti nedostatak piva, s obzirom da je tužilac morao znati da u slučaju neslaganja izdate robe i robe u magacinima, trebalo da sačini zapisnik o tome, te propuštanjem da postupi na navedeni način je izvršio povredu radne obaveza koje formiraju otkazni razlog. Okolnost da je tužiocu neposredni pretpostavljeni rekao da posao svog radnog mesta u datim okolnostima izvrši protivno opštim aktima poslodavca, ne može osloboditi zaposlenog odgovornosti za izvršenu povredu radne obaveze.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižetepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...13/17) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1.), ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja (tačka 2.) ili učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 5.).

Prema odredbama člana 136. stav 1. tačka 1. i 2. Kolektivnog ugovora tuženog koji se primenjivao do 30.04.2018. godine, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, zloupotreba položaja i prekoračenje ovlašćenja.

Iz navedenog proizlazi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne obaveze, s tim što za otkaz ugovora o radu nije dovoljan svaki stepen krivice, već je potrebno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze namerno ili iz krajnje nepažnje, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužilac kada je utvrdio da nedostaje jedan paket Jelen piva, vozaču BB rekao da isti nadomesti i od imenovanog vozača primio paket piva 8.3.2018. godine, koji je vozač kupio od svojih sredstava i predao ga tužiocu uz fiskalni račun, a koji je tužilac bez prateće dokumentacije, uneo u magacin kako bi stanje proizvoda u magacinu bilo usklađeno. Iz iskaza tužioca i saslušanih svedoka proizlazi da je ovakav način postupanja bio ustaljena praksa kod tuženog kada se utvrdi manjak robe, pri čemu je tužilac o navedenom manjku obavestio svog neposrednog rukovodioca, koji je tužiocu rekao da vozač mora namiriti utvrđeni nedostatak paketa piva, što je tužilac vozaču preneo i vozač učinio.

Kod navedenog, činjenica da je tužilac o nedostatku paketa piva obavestio svog neposredno nadređenog, da je postupio po njegovom uputstvu i vozaču BB naložio da nadomesti nedostajući paket piva kako bi se stanje u magacinu slagalo, a što je bila praksa kod tuženog u sličnim situacijama, ukazuje da je tužilac u konkretnom slučaju postupao u uverenju da je njegovo ponašanje u skladu sa ustaljenom praksom i očekivanjima poslodavca.

U situaciji kada neposredno nadređeni, kao lice koje ima obavezu nadzora i organizacije rada tužioca, nakon što ga je tužilac obavestio o manjku paketa piva, nije izrazio neslaganje ili nije ukazao na nepravilnost postupanja tužioca, već je rekao tužiocu da vozač BB mora namiriti manjak, kako kompanija ne bi bila oštećena, ne može se govoriti o krivici tužioca za nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, budući da je tužilac opravdano verovao da pravilno postupa, kada je vozaču BB rekao da nadomesti nedostajući paket piva i isti preuzeo i uneo u magacin.

Dakle, postupanje tužioca tokom rada, spornog dana, bilo je u skladu sa uobičajenom praksom i uz saglasnost nadređenog, te odsustvo krivice, u smislu namere ili krajnje nepažnje, koja je neophodan uslov da bi došlo do povrede radne obaveze, čini pobijano rešenje tuženog nezakonitim. Zaposleni odgovara za povredu radne obaveze samo ako se utvrdi njegova krivica za učinjenu povredu, a što u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao.

Imajući u vidu da je tužiocu ugovor o radu nezakonito otkazan, osnovan je njegov zahtev za vraćanje na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je preinačio nižestepene odluke i odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i tužiocu su kao opravdani priznati troškovi za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska u iznosu od po 16.500,00 dinara, za zastupanje na sedam održanih ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročišta u iznosu od 9.750,00 dinara, za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, odmerano prema AT, sve u ukupnom iznosu od 234.750,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković