U odgovoru na reviziju, tuženi je osporio revizijske navode i predložio da se revizija odbije. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi kojim se ukazuje da pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Nisu osnovani revizijski navodi da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku u delu kojim se ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, kao i neizvođenje dokaza veštačenjem, jer se iznetim revizijski navodima ukazuje na bitne povrede odredaba postupka učinjene pred prvostepenim sudom. Drugostepeni sud nije otvarao raspravu, već je odluku zasnovao na činjeničnom stanju koje je prvostepeni sud utvrdio, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ministarstvo rudarstva i energetike RS, postupajući po zahtevu tužioca za izdavanje odobrenja za izvođenje primenjenih geoloških istraživanja bakra i pratećih metala na području „Čoka Njalta“ kod Majdanpeka od 10.12.2014. godine, donelo je zaključak br. 310-02-00842/2014-02 od 13.02.2015. godine kojim je obustavilo postupak pokrenut povodom zahteva tužioca i ocenilo da traženi istražni prostor za izvođenje geoloških istraživanja predstavlja izvorište od posebnog značaja za regionalno snabdevanje vodom. Tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu dana 03.04.2015. godine koji je presudom U 5389/15 od 21.09.2016. godine, uvažio tužbu tužioca i poništio navedeni zaključak Ministarstva rudarstva i energetike RS od 13.02.2015. godine i predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku Ministarstvo je donelo zaključak od 02.02.2017. godine kojim je prekinulo postupak pokrenut povodom zahteva tužioca za izdavanje odobrenja za izvođenje geoloških istraživanja bakra, jer traženi istražni prostor predstavlja izvorište od posebnog značaja za regionalno snabdevanje vodom, te da isto predstavlja prethodno pitanje pred nadležnim organom, odnosno dok nadležni organ ne donese odluku o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene Borsko- Majdanpečkog rudarskog basena. Protiv navedenog zaključka tužilac je ponovo podneo tužbu Upravnom sudu, a Upravni sud je presudom U 6247/17 od 19.04.2019. godine poništio navedeni zaključak Ministarstva i vratio na ponovno odlučivanje sa obrazloženjem da se na nesumnjiv način ne može utvrditi koje sporno pitanje se pojavilo pred nadležnim Ministarstvom bez čijeg rešenja se ne može rešiti predmetna upravna stvar. Ministarstvo rudarstva i energetike RS je postupilo po nalogu iz presude Upravnog suda i obratilo se Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture kao nadležnom organu za izradu Prostornog plana područja posebne namene Borsko-Majdanpečkog rudarskog basena, koje je odgovorilo da je Vlada Republike Srbije donela odluku o izradi Prostornog plana područja posebne namene Borsko-Majdanpečkog rudarskog basena, da je u toku postupak izrade Plana, odnosno da se očekuje da isto bude dostavljeno Ministarstvu rudarstva i energetike RS na stručnu kontrolu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac nije pretrpeo štetu zbog pogrešne odluke tuženog organa kojom nije usvojen zahtev tužioca za izdavanje odobrenja za izvođenje primenjenih geoloških istraživanja bakra i pratećih metala na području „Čok Njalta“ kod Majdanpeka. Organ uprave je postupao u zakonom utvrđenim granicama, a tužiocu je bilo omogućeno da vodi upravni spor. Pravilnost i zakonitost rešenja tuženog organa su ispitivane kroz zakonom propisan postupak, odnosno kroz upravni spor koji je tužilac pokrenuo i u kome su odluke tuženog organa bile poništene i vraćene na ponovi postupak. Odgovornost države za štetu prouzrokovanu trećem licu donošenjem odluke njenih organa u granicama zakonskih ovlašćenja nije osnov za štetu ako se utvrdi da su te odluke u upravnom postupku nezakonite, već se odgovornost države utvrđuje prema pravilima Zakona o obligacionim odnosima. Stoga u konkretnom slučaju nema osnova da u smislu člana 172. i 189. Zakona o obligacionim odnosima tuženi bude odgovoran za štetu, u situaciji kada nije izvesno da bi tužilac mogao dobiti dozvolu za geološka istraživanja, jer ta saglasnost nije izdata zbog nepostojanja zakonskih uslova u skladu sa članom 6. Zakona o rudarstvu („Sl.glasnik 44/95, 101/2005 i dr.zakon“)

Revizijom se ukazuje na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 5015/19 od 30.09.2020. godine u kojoj je iskazano stanovište da činjenje protivno merodavnim propisima i/ili propuštanje da se njihove odredbe primene mimo uobičajnog načina obavljanja delatnosti, može da predstavlja osnov odgovornosti za štetu prouzrokovanu nezakonitim i nepravilnim radom nadležnog državnog organa. Ukazuje se i na stanovište iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 202/17 od 12.10.2017. godine da je i sama dužina trajanja upravnog postupka osnov za pričinjenu štetu. Revident ukazuje na donete odluke upravnih organa koje sudovi nisu cenili, a iz kojih bi utvrdili da ne postoji prethodno pitanje koje je od značaja za upravnu stvar, što upravo predstavlja nezakonito ponašanje tuženog. Takođe, ponovna odluka nije doneta od presude Upravnog suda u roku od 30 dana, što je nezakonito postupanje.

Revizija nije osnovana.

Neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom zauzeto stanovište suprotno ranije donetim odlukama revizijskog suda, jer je ovde druga činjenična situacija. Tužilac je u ovom postupku tražio naknadu štete prouzrokovane propustom organa tužene jer smatra da nisu postupali u skladu sa zakonom prilikom vođenja upravnog postupka pokrenutog po zahtevu tužioca za izdavanje odobrenja za izvođenje primenjenih geoloških istraživanja bakra i pratećih metala na području „Čoka Njalta“ kod Majdanpeka od 10.12.2014. godine. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, organ uprave je postupao u zakonom utvrđenim granicama, a tužiocu je bilo omogućeno da vodi upravni spor u kom postupku je ispitana pravilnost i zakonitost rešenja tuženog organa i u kome su odluke tuženog organa bile poništene i vraćene na ponovi postupak. Donošenjem rešenja organa uprave nepovoljnih po tužioca, a koja je kasnije poništavao upravni sud, samo po sebi ne predstavljaju nepravilan i nezakonit rad, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, a koje tvrdnje tužilac u tužbi nije izneo niti tokom prvostepenog postupka dokazao. Odluka u ovoj upravnoj stvari zavisi od prethodnog pitanja iz nadležnosti drugog organa uprave, a tvrdnje revidenta da ne postoji prethodno pitanje koje je od značaja za upravnu stvar, ne može biti predmet ispitivanja u parničnom postupku. Dakle, u odsustvu konkretno utvrđenih protivpravnih postupaka od strane organa tužene tokom trajanja upravnog postupka, činjenica da se upravni stvar nije rešila sama po sebi nije dovoljna za zaključak o nepravilnom i nezakonitom radu, pa tužilac prema opštim odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na naknadu štete za izgubljenu dobit koju potražuje.

Takođe, trajanje upravnog postupka nije od uticaja na odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. ZOO u parničnom postupku, s obzirom da je u vreme trajanja upravnog postupka, zaštita prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete nastale povodom istog, bila obezbeđena u skladu sa odredbama člana 82. i 89. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik Republike Srbije" broj 109/07, 99/11 i 18/13-US) ustavnom žalbom i potom prema članu 8A-8V Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik Republike Srbije" broj 116/08...101/13) naknadom u posebnom postupku.

Imajući u vidu da su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, to nema osnova odgovornosti tužene za naknadu tražene štete u smislu člana 154., 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković