Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 325/2024 od 14.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, jer po oceni ovog suda nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje primenjenog materijalnog prava.

Naime, predmet tražene pravne zaštite je pobijanje sporazuma o deobi nasleđa kao pravne radnje tužiočevog dužnika. Revizijom se insistira da je pogrešno primenjeno materijalno prvo iz članova 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima. Činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda (koji je prihvatio i drugostepeni sud) je da sporazum o deobi nasleđa koji tužilac u ovoj parnici pobija kao pravnu radnju svog dužnika nije ni nastao, jer je tužiočev dužnik ĐĐ preminuo pre nego što su se svi zakonski naslednici pokojnog ĐĐ u ostavinskom postupku saglasili sa predlogom sporazuma o deobi zaostavštine sa zapisnika od 28.11.2016. godine, pa tako ovaj sporazum o deobi zaostavštine nije ni bio u pravnom poretku u delu koji se odnosi na ĐĐ i nije ni unet u ostavinsko rešenje, odnosno imovina koja bi po sporazumu pripala tužiočevom dužniku nikada mu nije ni uručena jer je preminuo u toku ostavinskog postupka pre prihvatanja sporazuma od strane svih zakonskih naslednika. Odluka o odbijanju tužbenog zahteva doneta je na osnovu navedenog činjeničnog utvrđenja u ovom postupku, a pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise upravo od utvrđenog činjeničnog stanja, to Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnosu člana 404. stav 2. istog zakona.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji podneta je 01.12.2017. godine i u njoj je označena vrednost predmeta spora od 750.100,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sa zahtevom za nenovačno potraživanje u kome vrednost predmeta spora ne prelazi novčani cenzus za dozvoljenost revizije prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković