Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu broj .. od 01.02.2017. godine na radnom mestu „...“. Tužilja je sa tuženim dana 23.01.2018. godine, zaključila aneks ugovora o radu na osnovu koga je premeštena sa radnog mesta „...“ na radno mesto „turistički saradnik za ...“. Odlukom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu lokalne samouprave - grada Vranja za 2017. godinu, određen je maksimalan broj zaposlenih od 28 na neodređeno vreme kod tuženog. U postupku racionalizacije tuženi je doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta 05.02.2018. godine, a zatim i Program rešavanja viška zaposlenih od 14.03.2018. godine, kojim je utvrđeno da postoji višak od četvoro zaposlenih na neodređeno vreme, definisani su kriterijumi za određivanje viška zaposlenih pri čemu su osnovni kriterijumi dužina staža, broj izdržavane dece do 26 godina, imovno i socijalno stanje. Tužilji je 14.03.2018. godine uručena anketa u kojoj se izjasnila da ne želi da joj sporazmno prestane radni odnosu uz isplatu novčane naknade i iznela lične podatke neophodne za bodovanje u postupku utvrđivanja viška zaposlenih. Nakon donošenja odluke o imenovanju Komisije za bodovanje zaposlenih u postupku realizacije Programa rešavanja viška zaposlenih od 05.04.2018. godine, ista je 12.04.2018. godine sačinila zapisnik o izvršenom bodovanju prema kome je na radnom mestu „turistički saradnik za ...“ zaposlena BB ostvarila 60,625 bodova, a tužilja 30,75 bodova, doneta je konačna rang lista koja je objavljena na oglasnoj tabli tužene 12.04.2018. godine i koju tužilja u ostavljenom roku nije osporavala prigovorom. Rešenjem tuženog broj ../18 od 18.04.2018. godine, utvrđeno je da je prestala potreba za radom tužilje na tom radnom mestu zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena uz konstataciju da se nije mogao obezbediti premeštaj na druge poslove ili kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, skraćeno radno vreme niti druga prava, uz utvrđenu otpremninu. Navedeno rešenje broj ../18 od 18.04.2018. godine uručeno je tužilji 03.05.2018. godine, a iz dopune rešenja broj ../18-1 od 14.05.2018. godine, proizilazi da je korekcija iznosa otpremnine izvršena skoro mesec dana kasnije. Rešenjem tuženog broj ../18-1 od 18.04.2018. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu i sadrži korekciju u pogledu visine otpremnine u odnosu na prethodno rešenje kojim je utvrđeno da je prestala potreba za njenim radom. Navedeno rešenje ne sadrži datum prijema i potpis tužilje, niti je tuženi pokušao da dostavi navedeno rešenje tužilji, niti je isto istaknuto na oglasnoj tabli tuženog. Tužilja je u tužbi istakla tužbeni zahtev za poništaj rešenja broj ../18 od 18.04.2018. godine, kojim je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, a kako je tuženi uz odgovor na tužbu dostavio i rešenje o otkazu ugovora o radu broj ../18-1 od 18.04.2018. godine (koje tužilji nije uručeno) to je tužilja u postupku istakla zahtev za poništaj i ovog rešenja. Pored toga, utvrđeno je da je tuženi pokušao da tužilji i ostalim zaposlenima obezbedi premeštaj kod drugog poslodavca, a u periodu od tri meseca nakon prestanka radnog odnosa tužilji na tim poslovima nije zaposleno drugo lice na neodređeno ili određeno vreme.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383.stav 4. ZPP i ponovo izveo sve dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku. Drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan jer je tuženi sproveo postupak utvrđivanja viška zaposlenih i racionalizacije u svemu u skladu sa zakonom i opštim aktima, te da su osporena rešenja pravilna u formalnom i materijalno-pravnom smislu, pri čemu nije postojala mogućnost primene neke od mera zapošljavanja odnosno dokvalifikacije ili prekvalifikacije, niti je tuženi na radna mesta zaposlenih za čijim radom je prestala potreba zaposlio nove radnike. Činjenica da tužena nije uredno dostavila tužilji rešenje o otkazu ugovora o radu u smislu člana 185. Zakona o radu nije od uticaja na zakonitosti samog rešenja, već ima značaj na početak roka za pobijanje rešenja, odnosno blagovremenost tužbe za poništaj otkaznog rešenja. Pored toga, osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu ima samo deklarativni karakter, jer je zasnovano na rešenju tužene broj ../18 od 18.04.2018. godine, kojim je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužilje, a koje rešenje je ocenjeno kao pravilno i na zakonu zasnovano. Sledom navedenog neosnovan je i zahtev tužilje za vraćanje na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje u postupku pred drugostepenim sudom nije potpuno utvrđeno.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Za pravilnu primenu otkaznog razloga iz navedene odredbe zakona, potrebno je da usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, prestane potreba za obavljanjem određenog posla, ili dođe do smanjenja obima posla, pa se ugovor o radu zaposlenom otkazuje zbog prestanka potrebe za obavljanjem posla koji je zaposleni obavljao u vreme otkaza (ukinuto radno mesto ili smanjen broj izvršilaca). Kod tuženog je došlo do ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja ukupnog broja zaposlenih. U postupku utvrđivanja viška zaposlenih (a u sprovođenju Odluke o maksimalnom broju zaposlenih), tuženi je doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta 05.02.2018. godine, a zatim i Program rešavanja viška zaposlenih od 14.03.2018. godine, kojim je utvrđeno da postoji višak od četvoro zaposlenih na neodređeno vreme i definisani su kriterijumi za određivanje viška zaposlenih. Pravilnik je predviđao jednog izvršioca na radnom mestu „turistički saradnik za ...“ kao i na radnom mestu „...“. Kako je tužilja na osnovu aneksa ugovora o radu 23.01.2018. godine, premeštena sa radnog mesta „...“ na radno mesto „turistički saradnik za ...“, a zatim izvršeno bodovanje prema tom radnom mestu tužilje i zaposlene BB, koja je ostvarila veći broj bodova, ostalo je neutvrđeno da li je radno mesto („turistički saradnik za ...“) sa opisom poslova za to radno mesto, postojalo u vreme zaključenja aneksa ugovora o radu (23.01.2018. godine) ili je utvrđeno tek Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 05.02.2018. godine i da li je tužilja nakon zaključenja aneksa zaista i premeštena na radno mesto „turistički saradnik za ...“ ili je nastavila da obavlja poslove radnog mesta „...“ za koje radno mesto u postupku racionalizacije nije rangirana. Sve navedeno su bitne činjenice za pravilnu primenu otkaznog razloga iz citirane odredbe zakona. O navedenim činjenicama su se u svojim iskazima izjašnjavali tužilja i svedoci. Prvostepeni sud je analizom aneksa ugovora o radu i Pravilnika tuženog zaključio da su tužilji dati poslovi radnog mesta turistički saradnik za ... iako je aneks zaključen 23.01.2018. godine, a Pravilnik donet kasnije 05.02.2018. godine, te da je tužilja i nakon zaključenja aneksa ugovora o radu nastavila da radi kao ..., jer navedeno radno mesto iz aneksa u tom trenutku nije postojalo i tek je trebalo da se oformi stupanjem na snagu Pravilnika o sistematizaciji. Međutim, drugostepeni sud koji je na otvorenoj raspravi ponovio sve dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku nije razjasnio i utvrdio navedene bitne činjenice, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Zato je Vrhovni sud ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje, a ukinuta je i odluka o troškovima jer ista zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. i 3. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković