Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ne postoje ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kat. parc. 199/10 u potesu ... upisana je u list nepokretnosti broj ... kao njiva treće klase a po vrsti zemljište kao ostalo građevinsko zemljište ima površinu 2140m². Parcela se vodi kao vlasništvo tužioca sa obimom udela 1/1. Prema informaciji JP Urbanizam od 27.05.2024. godine, deo nekadašnje osnovne katastarske parcele 199 (onaj deo koji predstavlja sadašnju katastarsku parcelu broj 199/10) prvi put je planirana za površinu javne namene – deo regulacije saobraćajnice u Planu detaljne regulacije proširenja šumica 1 i 2 do gradske magistrale u Novom Sadu („Službeni list grada Novog Sada“, broj 53/09) i taj deo je sada postao nova parcela kat. parc. 199/10. Prema planu generalne regulacije prostora, taj deo je predviđen za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put. Prema važećem dokumentu – Plan detaljne regulacije, za taj deo predmetna parcela je planirana kao ulica. Inače je sporna parcela nastala deobom kat. parc. 199/1, a po projektu preparcelacijom od 29.11.2021. godine. Projekat je po zahtevu tužioca uradio Zavod za izgradnju grada 23.07.2021. godine. Cilj projekta je bilo formiranje građevinskih parcela da se od kat. parcele 199/1 izdvoje delovi za javnu namenu (ulica) i formira pet građevinskih parcela za slobodno postojeće objekte. Tužilac je nakon smrti svog oca 2011. godine nasledio parcelu. Parcela ima oblik ćiriličnog slova P, široka je 4 metra, predstavlja deo ulice ... (naše sokače) a drugi deo je širok 6 metara i predstavlja deo ulice ... a u jednom delu predstavlja deo ulice po projektu ... je široka 5 metara. Sporna parcela, više od polovine, se koristi kao javna saobraćajnica i ista je u funkciji dve ulice i to: deo ulice ... i ulice ..., dok preostali deo predmetne parcele koja je po planu ulica ..., nije priveden nameni i predstavlja njivu. Ukupna tržišna vrednost sporne parcele je 28.579.571,60 dinara tj. tržišna vrednost po m² je 113,95 evra, a što je utvrđeno putem veštačenja od veštaka građevinske struke.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da je zahtev osnovan shodno odredbi člana 58. stav 1. Ustava RS, člana 10. st. 2, 6. i 7. Zakona o javnoj svojini i člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Predmetna parcela je planirana za izgradnju ulica što predstavlja javnu površinu, a prema važećim dokumentima s obzirom da je ista predviđena kao javna površina to su tužiocu ograničena njegova prava jer je parcela većim svojim delom (više od polovine) privedena nameni, to isti ima pravo na naknadu za predmetnu parcelu te da je potrebno da se ista upiše kao vlasništvo tužene, tj. da se označi kao javna svojina.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Nalazi da je činjenica da sporna parcela većim svojim delom (više od polovine) privedena nameni. Međutim, u toku postupka iako je to od strane drugostepenog suda kada je razmatrao prvostepenu presudu, koju je ukinuo, naloženo da se utvrdi koja tačno površina je privedena nameni, nije predloženo niti je obavljeno veštačenje od strane veštaka geodetske struke. Veštak građevinske struke se izjasnio da nije u njegovoj kompetenciji da se izjašnjava koji je deo zauzet i pretvoren u javnu površinu. Shodno tome, drugostepeni sud zaključuje da tužilac nije dokazao kako se predmetna parcela u delu koji je priveden nameni koristi niti koji deo parcele nije priveden nameni niti kako se taj deo koristi. Ovo posebno imajući u vidu da je od bitnog značaja koja je to površina koja nije privedena nameni pa iz toga se ne može formirati jasan i nedvosmislen zaključak o tome da li je tužilac uopšte lišen svojih ovlašćenja na delu predmetne parcele koji je i priveden nameni da li je onemogućen u mirnom delotvornom uživanju svojinskog prava po svom nahođenju kao i na delu parcele koji nije priveden nameni. Zaključio je da tužilac nije pružio dokaze u pogledu činjenica koje bi vodile povredi prava na imovinu a od kojih činjenica, zavisi nastanak i ostvarenje njegovog prava na naknadu tržišne vrednosti predmetne parcele pa je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Iz spisa predmeta proizlazi da je deo parcele u funkciji javne saobraćajnice tj. u funkciji dve ulice. Međutim, preostali deo predmetne parcele nije priveden nameni i predstavlja njivu. U toku postupka tuženi nije predlagao izvođenje dokaza od strane veštaka geometra da bi se utvrdilo koji deo sporne parcele nije priveden nameni a koji se koristi kao poljoprivredno zemljište. Parcela ima površinu od 2140m² (što predstavlja veću površinu) a veštačenjem je utvrđeno kolika je tržišna vrednost cele parcele. Nije izvršeno razdvajanje (što se nije moglo ni utvrditi bez veštaka geometra) koji deo parcele nije priveden nameni koji se i dalje koristi kao poljoprivredno zemljište. Pozivanje na odredbu člana 58. stav 1. Ustava RS i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda jeste pravilno ali primena istih odredbi dolazi u obzir kada se pravilno utvrdi činjenično stanje a u smislu utvrđenja koji deo tj. koja površina od parcele je priveden nameni. Činjenica da je Planskim aktom cela parcela predviđena za javnu površinu – izgradnju ulica, ne može biti osnov za dosuđivanje naknade za celokupnu parcelu po tržišnoj vrednosti jer iako je usvojen Plan detaljne regulacije do promene istog plana može doći u kasnijem vremenskom periodu pa je stoga bilo neophodno da tužilac prezentira dokaze kojeg dela parcele i koje površine je deposediran u smislu pretvaranja te površine u javnu površinu a koji deo parcele je ostao i dalje da se koristi kao poljoprivredno zemljište. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao sve relevantne činjenice u prilog odlučivanja u smislu osnovanosti njegovog tužbenog zahteva.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude. Navodi da je cela površina parcele namenjena u javne svrhe za izgradnju ulica nije od odlučujućeg značaja da bi se moglo zaključiti da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u pogledu naknade za celokupnu površinu parcele. Tužilac nije dokazao da mu je smanjena mogućnost raspolaganja i korišćenja u preostalom delu parcele a zbog planirane namene pretvaranja cele parcele u javnu površinu, a teret dokazivanja je na strani koja iznosi te navode. U konkretnom slučaju tužilac nije dokazao koji deo parcele mu je ostao i dalje u pritežanju tj. nije dokazano koja površina parcele je pretvorena u ulice a koji deo je ostao u državini i korišćenju tužioca kao poljoprivredno zemljište.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković