Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda.

Revizija je dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 1023), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave u smislu člana 383. ZPP izveo zaključak o postojanju bitne činjenice koje odstupaju od činjenica na kojima je prvostepeni sud zasnovao presudu, pa je osnovano revizijom ukazao da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. ZPP.

Presuda prvostepenog suda zasnovana je na utvrđenju da je tužilac zasnovao radni odnos kod Opštinskog komiteta Saveza komiteta Srbije Brus 09.06.1983. godine, da je raspoređen na rad u Opštinskom odboru SPS Brus od 01.01.1991. godine na poslove i radne zadatke ..., da opštim aktima tužene počev od 23.04.2003. godine nije bilo predviđeno takvo radno mesto u Opštinskom odboru u Brusu, da je on odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.12.2013. godine i da nije zaključio ugovor o radu sa tuženom nakon tog vremena. Tužilac je podnosio tužbe za isplatu zarade, presude su potvrđivane u Apelacionom sudu, a penzionisan je u avgustu 2020. godine.

Prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije pružio dokaze da je faktički obavljao rad u spornom mesecu, za koji potražuje minimalnu zaradu, pa na osnovu odredbi članova 104., 111., 112. i 113. Zakona o radu, te opšteg akta tužene koji ne predviđa radno mesto tužioca, odbija postavljeni tužbeni zahtev za isplatu minimalne zarade, pošto ova zarada pripada za puno radno vreme i standardni učinak.

Drugostepeni sud, pozivom na odredbe članova 30. i 32. Zakona o radu, nalazi da statusne promene kod tužene nisu mogle dovesti do prestanka radnog odnosa tužioca bez sprovođenja predviđene zakonske procedure, pa pošto je tužilac poslove ranijeg radnog mesta faktički obavljao, na osnovu javno objavljenog podatka o visini minimalne zarade za maj u „Službenom glasniku RS“ br. 77/2016, preinačuje prvostepenu presudu i tuženu obavezuje na isplatu iznosa od 23.920,00 dinara a za preostali iznos zahtev odbio.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je nezakonito postupio kada je presudu zasnovao na činjenicama da je tužilac bez obzira što je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja i dalje nepromenjenog radnog statusa, odnosno da je u spornom mesecu faktički obavljao poslove radnog mesta koje ne postoji u opštim aktima tužene, pošto te činjenice nisu rezultat neposrednog raspravljanja, a suprotne su utvrđenim činjenicama na kojima je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku.

Za odluku o osnovanosti zahteva za isplatu minimalne zarade za sporni mesec ne može ostati bez značaja radnopravni status tužioca od 01.01.2014. godine, kada je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja. Pošto je tužilac pružio podatke da je za vremenski period koji prethodi spornom mesecu podnosio tužbe za isplatu, za odluku je od značaja sadržina pravnosnažno donetih presuda o tužiočevom statusu, radnom angažovanju i pravima po osnovu rada, pošto su stranke vezane materijalnom pravnosnažnošću presuda kojima je raspravljeno o pravima tužioca iz radnog angažovanja u periodu koji prethodi martu 2017. godine.

Osim navedenog, kada tužilac u smislu člana 195. Zakona o radu nije zahtevao sudsku zaštitu povrede prava iz radnog odnosa nastale odjavljivanjem sa obaveznog socijalnog osiguranja bez donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, postojanje evidencija tužene o radnoj angažovanosti tužioca i radnom učinku u vremenskom periodu počev od 01.01.2014. godine, a posebno za sporni mesec, opredeljuje zaključak da li tužiocu pripada naknada u visini minimalne zarade koja pripada za standardni učinak i vreme provedeno na radu ( član 111. stav 1. Zakona o radu).

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Prema članu 421. ZPP protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu Republički javni tužilac može da podnese Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravosnažne presude.

Iz naznačene odredbe proizlazi da stranka ne može podneti zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude već može podneti inicijativu Republičkom javnom tužiocu da podnese takav zahtev.

Kako iz napred citirane odredbe proizlazi da tužena nije mogla da podnese zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude jer takva mogućnost nije predviđena zakonom, to je zahtev odbačen kao nedozvoljen i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković