Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1811/23 od 08.02.2024. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena, delimično odbijena žalba tuženog i prvostepena presuda je preinačena u pobijanom delu odluke o troškovima postupka, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 455.100,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, a potvrđena je u preostalom pobijanom usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepoptuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu rešenja o nasleđivanju Osnovnog suda u Novom Sadu O 11183/10 od 20.08.2010. godine (pravosnažno 20.08.2010. godine) postao vlasnik predmetnih nepokretnosti koje su upisane u LN br. .. KO Novi Sad II. Prema izvodu RGZ za List nepokretnosti broj .. K.O. Novi Sad 2 od 05.11.2021. godine, parcela br. .., ukupne površine 258 m2, je po vrsti gradsko građevinsko zemljište, a po kulturi zemljište pod zgradom i drugim objektom u površini od 102 m2 i od 18 m2 i zemljište uz zgradu i drugi objekat u površini od 138 m2 i da je na istom upisana Republika Srbija, u celosti. U G listu stoji zabeležba da je 31.03.2021. godine pokrenut postupak - zahtev za konverziju zemljišta od strane tužioca. U navedenom listu nepokretnosti upisana je porodična stambena zgrada površine 102 m2, ul. ... broj .. kao vlasništvo tužioca u celosti, te pomoćna zgrada površine 18 m2 - objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, čiji je držalac tužilac.

Kat. parcela br. .., ukupne površine 258 m2, nalazi se u obuhvatu Plana generalne regulacije prostora za mešovitu namenu između Bulevara Evrope, Bulevara cara Lazara, ulice Stražilovske i Žarka Zrenjanina, Bulevara Mihajla Pupina, ulice Jevrejske i Futoške u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 40/11...33/21) i Plana detaljne regulacije blokova oko ulice Danila Kiša u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 55/18...39/21). Parcela je u zoni u kojoj se nalazi višeporodično stanovanje. Namena zemljišta je za izgradnju višeporodičnog stambenog objekta, spratnosti P+2+Pk i za javnu saobraćajnu površinu. Tokom 2006. godine tužilac i njegov pravni prethodnik su prvi put čuli da je prema urbanističkom planu deo površine parcele namenjen za javnu površinu, a deo za izgradnju ulice. Tužilac je putem agencije za nekretnine tokom 2014. godine oglasio prodaju nepokretnosti. Međutim, i pored interesovanja kupci su odustajali od kupoprodaje čim bi saznali za predviđenu javnu namenu parcele. Tužilac ne živi u stambenom objektu jer je neophodna njegova adaptacija kako bi se u njemu moglo živeti, ali tu ima prijavljenu adresu prebivališta.

Geodetskim veštačenjem utvrđeno je da je od ukupne površine ove parcele od 258 m2, prema važećem planskom aktu, deo od 78m2 (severni i severo-istočni deo) namenjen za za višeporodično stanovanje (što čini 30,23% njene površine), dok je preostali deo od 180 m2 namenjen za javnu saobraćajnu površinu (što čini 69,77% njene površine). Ni jedan od ovih delova predmetne kat. parcele ne može da egzistira kao samostalna građevinska celina iz razloga bliže navedenih u nalazu veštaka geodetske struke. Porodična stambena zgrada (objkat br.1) ukupne površine 102 m2 nalazi se delom (69m2) unutar dela predmetne parcele predviđenog za porodično stanovanje, a preostalim delom (33 m2) unutar dela parcele predviđenog za javnu površinu. Tužilac ne može sam da realizuje projekat parcelacije budući da je isti uslovljen formiranjem građevinske parcele koja bi činila deo parcele tužioca i delova parcela broj .., .. i .., koje nisu u vlasništvu tužioca. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da tržišna vrednost porodične stambene zgrade zgrade broj 1 iznosi 3.799.740,00 dinara. Tržišna vrednost građevinskog zemljišta iznosi 64.000,00 dinara/m2, što za površinu od 258 m2 iznosi 16.512.000,00 dinara. Ukupna vrednost predmetne parcele br. .. sa objektom - zgradom br. 1 iznosi 20.311.740,00 dinara. Tužilac je na ime pribavljene informacije platio JP „Urbanizam“ iznos od 4.275,00 dinara, a na ime takse za pribavljanje informacije o lokaciji Gradskoj upravi za opšte poslove Grada Novog sada iznose od 3.100,00 i 3.240,00 dinara, ukupno iznos od 10.615,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac jeste formalni titular prava svojine na predmetnoj parceli, ali da on to pravo ne može da koristi u punom obimu u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zaključivši da su predmetne nepokretnosti tržišno nekonkurentne jer ne postoji interes kupaca da kupuju zemljište koje je predviđeno za javne namene, niti je ekonomski opravdano da se bilo šta radi na predmetnoj parceli pošto tuženi može da uzurpira imovinu tužioca pozivom na donete planske akte. Ocenili su da je ograničenje prava svojine posledica nečinjenja nadležnih organa tuženog u realizaciji donetih planskih akata u dužem vremenskom periodu (više od 10 godina) i mešanja javne vlasti u pravo tužioca na mirno uživanje imovine, što je suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda čime je narušena pravična ravnoteža između opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1).

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, tužilac nije lišen svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktom nije sprečen da predmetni stambeni objekat i parcelu drži, koristi i njima raspolaže u granicama određenim zakonom, u skladu sa prirodom i namenom stvari. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na delu tužočeve parcele u površini od 78 m2 (što čini 30,23% njene površine) biti izgrađeni objekti javne namene (za višeporodično stanovanje), dok je preostali deo od 180m2 (što čini 69,77% njene površine) namenjen za javnu saobraćajnu površinu je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje naročito u većim gradovima nije upitno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u presudama Evropskog suda za ljudska prava nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji proizilazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu što ima za posledicu nesigurnost vlasnika u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, te on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sledom izloženog, po oceni Vrhovnog suda tužiocu se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njegove nepokretnosti, jer se takva naknada dosuđuje vlasniku koji je lišen svoje imovine, a što ovde nije slučaj s obzirom na to da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

U konkretnom slučaju tužilac je predmetne parcele nasledio u toku 2010. godine od svoje bake, tvrdeći da je 2014. godine oglašavao prodaju parcele i stambenog objekta ali da su kupci odustajali od kupovine po saznanju za planiranu namenu predmetnih parcela. Da li je tužiocu, kao vlasniku u takvoj situaciji povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito od toga imajući u vidu prirodu i namenu stvari, na koji način su zemljište i objekti (porodična stambena zgrada i pomoćna zgrada) koji se nalaze na predmetnoj parceli korišćeni do donošenja planskog akta, a na koji način nakon donošenja planskog akta i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen imaocu ovog prava. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. U postupku je izostalo utvrđenje navedenih bitnih činjenica zbog čega je Vrhovni sud ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, radi pravilne primene materijalnog prava, upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi na koji način su predmetne nepokretnosti korišćene do i nakon donošenja planskog akta (kod činjeničnog utvrđenja da tužilac trenutno ne živi u kući jer je neophodna adaptacija stambenog objekta kako bi se u njemu moglo živeti, ali da na adresi tog objekta prijavljenu adresu prebivališta), koji ne onemogućava tužioca da nepokretnosti drži i da se njima koristi, niti dokazuje da je onemogućen ili da je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što je ista obuhvaćena planskim aktom, zbog čega trpi štetu u određenoj visini.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, kao i odluka o naknadi tužiocu za pribavljanje pismene dokumentacije radi vođenja ovog spora, zbog čega je prvostepena presuda ukinuta i u tom delu.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković