Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-704/24 od 12.03.2025. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, branioca okrivljenog AA i okrivljenog lično i presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-Po4 23/23 od 22.05.2024. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Milan Unković, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji kao osnovan, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno članu 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa obrazloženjem da delo za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen nije krivično delo, jer okrivljeni AA u krivičnopravnom smislu nema svojstvo sužbenog lica. Tome u prilog navodi činjenicu da je lovačko udruženje organizovano kao udruženje u smislu člana 2. stav 1. Zakona o udruženjima, pri čemu, da bi fizičko lice imalo svojstvo službenog lica shodno odredbi člana 112. stav 3. tačka 3) Krivičnog zakonika, potrebno je da služba koju to lice vrši, proističe iz javnog ovlašćenja poverenog pravnom subjektu u okviru koga to lice postupa i to tako da on pri tome odlučuje o pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih lica ili da odlučuje o javnom interesu. Pored toga, branilac ukazuje da ni po statutu Lovačkog udruženja Bač okrivljeni ne može imati status službenog lica, s ozirom na činjenicu da je statutom Lovačkog udruženja Bač u članu 42. određeno da sekretar društva rukovodi radom stručnog lica i lovočuvarske službe, a u spornom periodu poslove sekterata društva nije obavljao okrivljeni već BB.

Ovakvi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani, a kako su isti isticani u žalbi na prvostepenu presudu i bili predmet ocene drugostepenog suda, o čemu je drugostepeni sud na strani 3, pasus 3 i 4, strani 4. pasus 1, 2, 3 i 4 obrazloženja presude dao dovoljne i jasne razloge, koje i Vrhovni sud prihvata, to na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac osporava pravnosnažne presude i zbog učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodeći da se iste zasnivaju na nezakonitom dokazu, pri čemu kao nezakonit dokaz označava rešenja o odbačaju krivičnih prijava.

Vrhovni sud je ovakve navode branioca ocenio kao neosnovane, a kako su isti isticani u žalbi na prvostepenu presudu i bili predmet ocene drugostepenog suda, o čemu je drugostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge na strani 4, pasus 5 i 6 i strani 5. pasus 1 obrazloženja presude, to navedene razloge ovaj sud prihvata i na njih upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo i da je pobijanim presudama u odnosu na krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. KZ učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, s obzirom da je sud, iako je u optužnom aktu navedeno da je okrivljeni naneo štetu Republici Srbiji, u izreci presude izostavio Republiku Srbiju kao oštećenu, na koji način je, po navodima branioca, učinjeno prekoračenje optužbe.

Ovakvi navodi branioca okrivljenog izneti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti su po oceni Vrhovnog suda neosnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržano u podnesenoj i na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici – privatnoj tužbi.

Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojom se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizlazi da je u dispozitivu optužnog akta navedeno da je okrivljeni izvršio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika tako što je preduzeo radnju koja je bliže navedena u dispozitivu optužnog akta „nanevši štetu Republici Srbiji, kao i oštećenom Lovačkom udruženju u ukupnom iznosu od 7.500.000,00 dinara“.

U izreci prvostepene presude navedeno je da je okrivljeni izvršenjem produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika preduzeo radnju bliže navedenu u izreci presude „nanevši štetu oštećenom Lovačkom udruženju u ukupnom iznosu od 7.500.000,00 dinara“.

Po nalaženju Vrhovnog suda, na ovaj način sud nije prekoračio optužbu, s obzirom da se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice i na isto krivično delo, da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjenčinim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta, te nije povređen ni objektivni ni subjektivni identitet optužbe i presude.

Stoji činjenica da je u dispozitivu optužnog akta navedeno da je šteta naneta Republici Srbiji i oštećenom Lovačkom udruženju, a da ga je sud oglasio krivim da je radnju izvršenja preduzeo na štetu oštećenog Lovačkog udruženja, međutim, kako je ostao isti iznos nanete štete, to okrivljeni na ovaj način nije doveden u nepovoljniji krivičnoprocesni položaj i izostavljanjem Republike Srbije kao oštećenog nije učinjena izmena optužnog akta na štetu okrivljenog.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužnog akta, odnosno granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužni akt zasniva, a iz kojeg proizlaze sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković