Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kome nije uspela u sporu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti uz bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog nepravilne primene odredbi i to člana 8, jer je drugostepena presuda doneta uz pravilnu ocenu izvedenih dokaza uz pravilnu primenu pravila o teretu dokazivanja, člana 10, jer je odlučeno o svim zahtevima tužilje i člana 210. ZPP s obzirom da je žalbu izjavio samo jedan tuženi, jer je drugostepeni sud pravilno ocenio da su tuženi u položaju jedinstvenih suparničara.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su bivši bračni drugovi čiji je brak razveden 1997. godine. Dana 06.10.2014. godine njih dvoje su se sastali u restoranu „...“ kako bi tuženi isplatio tužilji deo duga po osnovu izvršnog predmeta 2I 4692/12 u iznosu od 100.000,00 dinara a u restoran je došao i tuženi VV sa DD. Tuženi VV je tada istakao potraživanje prema tužilji od 14.500 evra, nakon čega su stranke potpisale ugovor o trojnoj cesiji i kompenzaciji potraživanja na osnovu koga je tuženi VV, prema članu 1, u svojstvu cedenta, ustupio svoje potraživanje koje ima prema tužilji po osnovu zajma u iznosu od 14.500 evra cesionaru, tuženom BB koji je stupio u dužničko-poverilački odnos sa tužiljom. Prema članu 2. istog ugovora na ovaj način su ugašena sva potraživanja koje tuženi VV ima prema tužilji a ista se obavezala da dugovani iznos isplati tuženom BB. Prema članu 4. ugovora tužilja ima potraživanje prema tuženom BB u ukupnom iznosu od 1.605.861,00 dinara koji je predmet naplate u izvršnim postupcima Iz 453/13 u iznosu od 450.490,00 dinara, Iz178/14 u iznosu od 872.979,72 dinara i I 4692/12 u iznosu od 282.882,00 dinara, dok je članom 5. ugovora regulisano da se potpisivanjem ugovora tužilja i tuženi BB saglašavaju da se njihova međusobna potraživanja kompenziraju, na koji način bi se poverilačko-dužnički odnos između njih ugasio, s tim da se tužilja obaveže da povuče predloge za izvršenje u navedenim postupcima sa napomenom da je u celosti namireno njeno potraživanje prema tuženom BB. Prema pisanim ugovorima o zajmu, tužilja je pozajmila od tuženog VV 05.12.2001. godine, iznos od 4.000 evra i obavezala se kao zajmoprimac da novac vrati najkasnije do 01.04.2004. godine i od 22.12.2004. godine na iznos od 2.000 evra sa rokom vraćanja do 01.04.2005. godine, uz obavezu, po oba ugovora, na isplatu pripadajuće kamate u slučaju docnje u isplati. Službenom beleškom PU Niš od 17.10.2014. godine utvrđeno je da je pred ovim organom u predistražnom postupku uzeta izjava od tužilje koja je tom prilikom tvrdila da je sporna pismena potpisala usled prinude i pretnje od strane tuženih. Prema obaveštenju Višeg javnog tužilaštva u Nišu Kt 1404/20 od 03.11.2020. godine, po krivičnoj prijavi tužilje podnetoj protiv tuženih zbog krivičnog dela iznude, doneta je odluka 12.02.2015. godine da nema mesta pokretanju krivičnog postupka jer ne postoje osnovi sumnje da su navedena lica izvršila ovo niti neko drugo krivično delo za koje se gonjenje preuzima po službenoj dužnosti. Nakon potpisivanja priznanice i ugovora o trojnoj cesiji i kompenzaciji potraživanja, tužilja nije naplatila svoje potraživanje prema tuženom BB u izvršnim postupcima.

Tužilja primarnim tužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti navedenih ugovora o trojnoj cesiji i kompenzaciji potraživanja koje je zaključila sa tuženim 06.10.2014. godine i utvrđivanje ništavosti priznanice o dugu koju je zaključila sa tuženim, u oba slučaja VV i svoj zahtev zasniva na činjenici da ovom tuženom ne duguje iznos naveden u priznanici od 14.500 evra već da je u prethodnom dužem periodu od istog pozajmljivala manje iznose čiji zbir ne prelazi 300 evra a koji iznos mu nije vratila i da je cilj zaključenja ugovora o cesiji da se onemogući naplata njenog potraživanja kao izvršnog poverioca prema tuženom BB kao izvršnom dužniku u izvršnim postupcima. Eventualnim tužbenim zahtevom traži da sud poništi navedeni ugovor i priznanicu zbog postojanja mane volje na njenoj strani, jer ih je zaključila zbog osećaja straha usled pretnji tuženih.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima tužilje.

Polazeći od toga da je tuženi VV dostavio pisane dokaze, ugovor o zajmu od 05.12.2001. godine i 22.12.2004. godine na 4.000 i 2.000 evra, odnosno ukupno 6.000 evra i da tužilja nije pružila dokaze da mu je ove iznose vratila, a ugovore je potpisala, odnosno da mu taj iznos zaista i duguje, drugostepeni sud zaključuje da je zbog toga ovaj tuženi mogao da preduzima pravne radnje zaključenjem pravnih poslova u cilju naplate svog potraživanja i da u odnosu na ovaj iznos, ugovor o trostrukoj cesiji i kompenzaciji i priznanica, nisu ništavi pravni poslovi, pa je primenom člana 103. ZOO u vezi sa članom 51. i 52. ZOO, u tom delu odbio primarni tužbeni zahtev. Kako tuženi VV nije pružio dokaze da mu tužilja duguje preostali iznos od 8.500 evra po istom osnovu, drugostepeni sud je zaključio da je primarni tužbeni zahtev tužilje za utvrđivanje ništavosti navedenog ugovora i priznanice delimično osnovan, u odnosu na iznos od 8.500 evra i o ovom delu primarnog tužbenog zahteva, koji nije predmet postupka po reviziji, odlučio primenom odredbi člana 103. u vezi sa 10, 12, 51. i 52.ZOO.

Deo eventualnog tužbenog zahteva za poništaj navedenog ugovora i priznanice za iznos od 6000.evra, koji nije usvojen odlukom o primarnom tužbenom zahtevu, drugostepeni sud je, shodno članu 197.stav 2. ZPP, na osnovu činjeničnog utvrđenja da je tužilji bilo poznato da je za ovaj iznos zaključila ugovore o zajmu sa tuženim VV koji dug nije vratila i da prilikom zaključenja ugovora o trojnoj cesiji i kompenzaciji i priznanice, nije bila izložena prinudi ili pretnji od kojih se nije mogla odbraniti i zbog kojih nije mogla raspolagati po slobodnoj volji, odbio primenom člana 111.u vezi sa članom 60.ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 103. stav 1, člana 51. i 52. ZOO ocenjujući da sporni ugovor o trojnoj cesiji i kompenzaciji i priznanica od 16.10.2014. godine za iznos od 6.000 evra nisu ništavi pravni poslovi, jer je za njihovo zaključenje, suprotno revizijskim navodima, postojao dopušten pravni osnov u navedenim ugovorima o zajmu koje je tužilja zaključila sa tuženim VV.

S obzirom da je drugostepeni sud pouzdano utvrdio dospeli dug tužilje po osnovu zajma u iznosu od 6000.evra, koji se,nakon izvršene cesije, mogao staviti u preboj sa njenim potraživanje iz izvršnog postupka, suprotno navodima iz revizije, ugovor o kompenzaciji je u ovom delu zaključen u skladu sa članom 336.ZOO, pa nije ništav.

Kako je utvrđeno da prilikom zaključenja navedenih ugovora o zajmu nije bilo mane volje na strani tužilje, da ni prilokom zaključenja navedenih ugovora o trojnoj cesiji i kompenzaciji i priznanice nije bilo neposredne pretnje ili prinude takve prirode koja bi isključila slobodnu volju tužilje, drugostepeni sud je, po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, pravilno odlučio i o eventualnom tužbenom zahtevu, primenom čl.111. u vezi sa članom 60.ZOO.

Iz navedenih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković