Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse u istovrsnim slučajevima.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tužilac je upisani vlasnik nepokretnosti čiju predaju traži tužbenim zahtevom od ovde tuženog koji je u posedu nepokretnosti. Odluka kojom je usvojen tužbeni zahtev doneta je na osnovu utvrđene činjenice da je tužilac stekao predmetnu nepokretnost na osnovu Ugovora o prodaji zaključenog sa prodavcem koji je u momentu zaključenja ugovora bio upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti. Postupak po tužbi ovde tuženog za utvrđenje ništavosti Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključenog između privrednog društva od kog je tužilac stekao nepokretnost (kasnije brisanog) i DD „Borovo“ iz Vukovara kao prodavca, je u prekidu. Drugostepeni sud je u pobijanoj odluci, koja je predmet odlučivanja u ovom revizijskom postupku, obrazložio da se ništavost tog ugovora mora utvrditi u parnici sa dejstvom erga omnes, a ne u ovoj parnici kao prethodno pravno pitanje, iz razloga što je taj ugovor o kupoprodaji nepokretnosti proizveo svoje pravno dejstvo.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj drugostepenoj presudi, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj po osnovu odredbe člana 404. ZPP. Revident ukazuje na razloge ništavosti Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, zaključenog između Holy DOO kao kupca i „Borovo“ DD Vukovar, kao prodavca, ističući da ništavost tog ugovora povlači i ništavost Ugovora o prodaji zaključenog između ovde tužioca i brisanog privrednog društva Holy DOO kao prodavca. Prema razlozima odluke, pitanje valjanosti, odnosno ništavosti tog ugovora nije moglo biti raspravljeno kao prethodno pravno pitanje u ovoj parnici iz razloga što je taj ugovor proizveo svoje pravno dejstvo erga omnes, nije uklonjen iz pravnog prometa i kupac se na osnovu tog ugovora upisao kao vlasnik predmetne nepokretnosti. U odsustvu utvrđenja ništavosti tog ugovora, u ovom postupku cenjena je ispunjenost uslova za usvajanje zahteva upisanog titulara prava svojine na nepokretnosti za predaju nepokretnosti od tuženog lica koje se nalazi u njenom posedu.

Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepene odluke nisu zasnovane na Sporazumu o sukcesiji, na čije odredbe tuženi ukazuje u reviziji, niti je od značaja strano pravo o svojinskoj transformaciji, ili Zakon o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine, kako to revident smatra, već je odluka doneta primenom Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, člana 37, na osnovu kojih odredaba je odlučeno o pravu titulara prava svojine na nepokretnosti, ovde tužioca, upisanog u javne knjige o nepokretnostima i pravima na nepokretnostima, da od držaoca zahteva povraćaj individualno određene stvari. Za razliku od sudskih odluka na koje se poziva tuženi u reviziji, a u kojim situacijama pravo svojine tužioca nije bilo upisano u javne evidencije o pravima na nepokretnostima, u konkretnom slučaju tužilac svoje pravo vlasništva dokazivao je upisom prava svojine u katastru nepokretnosti, na osnovu kog dokaza su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužilac vlasnik sporne nepokretnosti čiju predaju traži, te da po osnovu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uživa pravnu zaštitu. Prema iznetom, u konkretnom slučaju nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava u kontekstu na koji revident ukazuje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 485. Zakona o parničnom postupku revizija nije dozvoljena u privrednim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo dana 15.12.2014. godine, a protivtužba podneta je 15.04.2015. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke po tužbi iznosi 50.000,00 dinara, odnosno 409,33 evra, a vrednost spora po protivtužbi je 100.000,00 dinara, odnosno 833,22 evra, na dan podnošenja tužbe, odnosno protivtužbe. Oba iznosa su ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije u privrednom sporu, pa iz tog razloga izjavljena revizija nije dozvoljena.

Primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković