Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4369/22 od 01.12.2022. godine stavom prvim izreke potvrđena je delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 56886/21 od 11.04.2022. godine u stavu drugom izreke; stavom drugim izreke preinačena je delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 56886/21 od 11.04.2022. godine u stavu prvom izreke tako što je odbijen zahtev tužioca AA da mu tuženi GG iz ... na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 850.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.04.2022. godine kao neosnovan; stavom trećim izreke obavezan je tužilac AA da tuženom GG naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 17.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude u drugom stepenu tuženi GG iz ... izjavio je posebnu reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku na stav prvi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4369/22 od 01.12.2022. godine zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv pravnosnažne presude donete drugom stepenu tužilac AA je blagovremeno izjavio reviziju na stav drugi i treći izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4369/22 od 01.12.2022. godine pogrešno se pozivajući na član 404. ZPP obzirom da je ista dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tuženog GG na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 401. stav 1. ZPP. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanje sudske prakse ni novog tumačenja prava. U konkretnom slučaju odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a vrednost predmeta spora pobijanog dela u iznosu od po 500.000,00 dinara dosuđenih tuženim BB i VV ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija tuženog GG nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom člana 413. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca AA nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 16.03.2006. godine tužilac AA zadobio je tešku telesnu povredu – prelom lobanje sa nagnječenjem mozga praćen subuduralnim hematomom i to radeći kao pomoćni radnik na gradilištu preduzeća „Ekspres inženjering“ d.o.o. iz Zemuna i to tako što je prilikom prolaska po gradilištu, na mestu gde se nalazi otpadni materijal gradilišta nagazio na gredu i na taj način dobio udarac u predelu glave. Nakon povređivanja imao je 4 operacije ali je i pored toga došlo do brojnih kognitivnih deficita, oštećenja govora, sposobnosti razumevanja i orijentacije, nemogućnosti postizanja premorbidalnog nivoa funkcionisanja kao i do izmene ličnosti i socijalnog funkcionisanja a bio je i bolnički lečen. Veštačenjem od strane veštaka ortopeda utvrđen je intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova kod tužioca AA a kao posledica povređivanja nastupio je težak invaliditet. Na osnovu potvrde Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektora za zaštitu osoba sa invaliditetom od 09.03.2017. godine kod tužioca AA utvrđeno je telesno oštećenje u visini 100 % i isti je rešenjem Osnovnog suda u Prijepolju Sudska jedinica Nova Varoš R2 12/14 od 08.05.2015. godine lišen u potpunosti poslovne sposobnosti, dok je rešenjem Opštinskog centra za socijalni rad opštine Nova Varoš od 13.07.2015. godine stavljen pod starateljstvo a za staratelja mu je postavljen otac ovde tužilac BB. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac AA prilikom povređivanja dana 16.03.2006. godine zadobio tešku telesnu povredu – impresioni prelom lobanje sa kontuzijom mozga i subduralni hematom nakon čega je bolnički – operativno lečen od strane fizijatra, logopeda, neurologa, psihijatra a povreda je ostavila trajne posledice u domenu neurologije i psihijatrije pa je konstatovano postojanje epilepsije desnostrane hemopareze, demencije i psihoorganske razgradnje ličnosti, organske halucinoze, trajne posttraumatske kognitivne promene, nemogućnost shvatanja, rasuđivanja uz tešku dispoziciju te nemogućnost adekvatne komunikacije, zbog čega je lišen poslovne sposobnosti i korisnik je tuđe nege i pomoći dok umanjenje opšte životne aktivnosti iznosi 90 % a tužilac nije sposoban da doživi ni strah ni duševne patnje odnosno da trpi duševni bol s tim da je povreda uslovila težak psihički deficit u domenu kognicije, emocija, socijalnom i profesionalnom funkcionisanju, a tokom vremena nije došlo do oporavaka, pa se stanje može smatrati trajnim od momenta povređivanja, te je kod tužioca nastupio težak invaliditet. Kod tužioca postoji i delimična oduzetost desne polovine tela, naruženost intelektualnih sposobnosti, psihoorganska razgradnja ličnosti, prisustvo organske halucinoze, teške kognitivne promene, nemogućnost shvatanja teška dispozicija i nemogućnost komunikacije, kao i naruženost srednjeg stepena koja se ogleda u ožiljcima od povrede i operativnog tretmana u pogledu glave. U vreme povređivanja tužilac je bio student, star 24 godine. U to vreme tuženi GG bio je upravnik gradilišta na kome se tužilac AA povredio, te je protiv njega vođen krivični postupak zbog krivičnog dela - teško delo protiv opšte sigurosti iz člana 288. stav 2. u vezi člana 282. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a taj postupak je obustavljen rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K 8359/13 od 22.03.2016. godine zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužilac AA je u krivičnom postupku istakao imovinsko pravni zahtev za naknadu štete.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca AA, zaključujući da se posebni propisi o zastarevanju naknade štete prouzrokovane krivičnim delom iz člana 377. ZOO primenjuju i kada je krivični postupak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, pa je utvrđujući osnov odgovornosti tuženog GG u smislu člana 158. ZOO utvrdio i visinu tražene štete tužioca AA primenom člana 200. ZOO, odlučujući kao u stavu prvom izreke delimične presude.

Odlučujući o žalbi tuženog GG, drugostepeni sud je stavom drugim izreke preinačio delimičnu presudu prvostepenog suda u stavu prvom izreke i odbio tužbeni zahtev tužioca AA da mu tuženi GG na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 850.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.04.2022. godine (dan presuđenja) do isplate, kao neosnovan, zauzimajući pravni stav da je prvostepeni sud odlučio pogrešnom materijalnog prava, s obzirom da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 377. ZOO već se primenjuje odredba člana 376. stav 1. ZOO. Kako je tužilac AA povređen 16.03.2006. godine, a fizički bolovi prestali sredinom 2007. godine, i tužbu podneo 29.02.2016. godine nastupila je zastarelost tužiočevog potraživanja u smislu člana 376. stav 1. ZOO.

Po osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca AA za naknadu nematerijalne štete zastarelo.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze; zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2.); zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelost, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, a isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.). Članom 376. istog Zakona, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala.

Po oceni Vrhovnog suda, kako je tužiocu šteta prouzrokovana 16.03.2006. godine, fizički bolovi prestali sredinom 2007. godine, a tužbu za naknadu štete podneo je 29.02.2016. godine, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je protekom roka iz člana 376. stav 1. ZOO potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarelo.

Tužilac AA se neosnovano poziva u reviziji da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, te da zahtev za naknadu štete zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja i da je u ovoj parnici trebalo primeniti član 377. stav 1. ZOO u pogledu roka zastarelosti. Međutim, da bi se primenio privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. ZOO potrebno je da je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Isti rok zastarelosti primenjuje se i u slučaju da je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti ili voditi, odnosno postoje druge okolnosti koje isključuju vođenje krivičnog postupka. Dakle, u slučaju obustave krivičnog postupka, privilegovani rok iz člana 377. ZOO se može primeniti samo ako je rešenje o obustavi doneto iz razloga što su postojale procesne smetnje da se krivični postupak pokrene ili vodi.

U konkretnom slučaju krivični postupak protiv tuženog GG je vođen i okončan donošenjem rešenja o obustavi postupka, zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja, pa se navedeni izuzetak ne može primeniti u ovoj parnici, što znači da ni parnični sud u toj situaciji nije mogao, kao prethodno pitanje, utvrđivati da li su prilikom štetnog događaja u radnjama ovde tuženog postojala obeležja krivičnog dela, koja su mu u krivičnom postupku stavljena na teret.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanim stavom drugim izreke drugostepene presude pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u stavu trećem izreke, primenom člana 414. ZPP.

Ukinuta je odluka o troškovima parničnog postupka u stavu trećem izreke drugostepene presude primenom člana 164. Zakona o parničnom postupku s obzirom da ista zavisi od konačnog ishoda parnice, pa je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković