Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Biserke Živanović, članova veća, sa savetnikom Dragicom Vranić, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA zajednice Srbije, ..., koga zastupa punomoćnik Miroslav Nikolić, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 24 U 18761/19 (2016) od 31.01.2020. godine, sa protivnim strankama Agencijom za restituciju Republike Srbije - Jedinica za konfesionalnu restituciju Beograd, Gradom Beogradom, koga zastupa Gradski pravobranilac Grada Beograda iz Beograda i Republikom Srbijom, koju zastupa Državni pravobranilac Republike Srbije iz Beograda, u predmetu vraćanja imovine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 12.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se ODBIJA.

ODBIJA SE zahtev Grada Beograda za naknadu troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta radi poništaja rešenja Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj .. od 16.09.2016. godine, stavom drugim dispozitiva, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora, a stavom trećim dispozitiva, obavezan tužilac da zainteresovanom licu Gradu Beogradu nadoknadi troškove upravnog spora u iznosu od 52.500,00 dinara. Rešenjem Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice za konfesionalnu restituciju broj .. od 16.09.2016. godine, odbijen je zahtev tužioca za vraćanje prava svojine na poslovnoj zgradi u ulici ... broj .. u ..., na kp.br. .. KO ... i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, podnosilac ukazuje da Upravni sud nije pravilno primenio odredbe čl. 27. i 22. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Ističe da, suprotno stanovištu Upravnog suda iz pobijane presude, obaveza Agencije za restituciju za pružanje stručne pomoći podnosiocima zahteva, koja je izričito propisana odredbom člana 22. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, nije uslovljena nikakvim dodatnim aktivnostima podnosioca zahteva, niti činjenicom da li je podnosilac angažovao punomoćnika iz reda advokata. Stoga podnosilac zahteva za vraćanje imovine nije bio u obavezi da podnosi Agenciji zahtev za pružanje stručne pomoći da bi Agencija obavezu pružanje stručne pomoći izvršila. Navodi i da Upravni sud u pobijanoj presudi nije pravilno cenio činjenicu da je Agencija samo paušalno iznela tvrdnje da dokaza o oduzimanju imovine nema i da nije obrazložila i dostavila dokaze da je ispunila svoju zakonsku obavezu iz člana 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, da je po službenoj dužnosti zahtevala od obveznika vraćanja ili trećih lica dokaze o verodostojnosti postojanja prava na restituciju tužioca kao podnosioca zahteva. Ističe da pogrešno Upravni sud i tuženi organ smatraju da pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti nije oduzeto od tužioca, odnosno pravnog prethodnika tužioca. Navodi da je predmetna nepokretnost oduzeta od ustanove pravnog prethodnika tužioca – BB, koji je osnovan 1923. godine i koji je u vreme oduzimanja imao registrovano sedište na adresi predmetne nepokretnosti.

Agencija za restituciju Republike Srbije, Jedinica za konfesionalnu restituciju, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud isti odbije.

Republika Srbija nije dostavila odgovor na zahtev koji je uručen Državnom pravobraniocu Republike Srbije.

Grad Beograd, u odgovoru na zahtev, predlaže da sud zahtev odbije i obaveže podnosioca zahteva da mu nadoknadi troškove za sastav podneska u iznosu od 30.000,00 dinara.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan. Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, osporeno rešenje je u svemu pravilno i na zakonu zasnovano, jer je, po nalaženju Upravnog suda, tužena pravilno odbila zahtev tužioca za vraćanje imovine koja je bila predmet zahteva, iz razloga što nisu bili ispunjeni uslovi propisani odredbama Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovo stoga što tužilac uz zahtev, a ni u toku sprovedenog postupka po zahtevu, kao ni po podnetoj tužbi, nije podneo dokaz da je imovina čije vraćanje traži oduzeta od njega, odnosno od njegovog pravnog prethodnika, kao ni da je predmetna imovina bila u vlasništvu tužioca, odnosno tužiočevog pravnog prethodnika.Upravni sud je u pobijanoj presudi cenio navod tužbe kojim se ukazuje da je sporna nepokretnost u momentu oduzimanja bila u vlasništvu pravnog predhodnika tužioca BB, koji je osnovan 1923. godine i koji je u vreme oduzimanja imao registrovano sedište na adresi predmetne nepokretnosti u ulici ... u ..., pa je našao da je neosnovan. Ovo stoga što iz dokaza u spisima i dokaza priloženih uz tužbu to ne proizlazi, a činjenica da je BB, za vreme Kraljevine Jugoslavije, komunicirao sa Ministarstvom prosvete sa adrese ..., po oceni suda, ne predstavlja dokaz o svojini na nepokretnosti koja se nalazi na toj adresi, već samo o sedištu poslovanja. Pored toga, iz izvedenih dokaza – stanja zemljišnih knjiga se vidi da je predmetna imovina bila upisana u korist Upravne opštine grada Beograda – Regulacionog fonda. Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna i na zakonu zasnovana i da je Upravni sud u pobijanoj presudi dao dovoljne razloge za svoju odluku, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

U ponovnom potupku Upravni sud je postupio po nalozima iz presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp 169/19 od 11.07.2019. godine, te je ponovo cenio navod tužbe kojim se ukazuje da tuženi organ nije primenio odredbu člana 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, budući da nije pružio stručnu pomoć tužiocu u vezi pribavljanja dokaza na okolnost da je sporna nepokretnost bila vlasništvo pravnog predhodnika tužioca, pa je našao da je neosnovan. Ovo stoga što je članom 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, između ostalog, propisano da ako su podnosiocu zahteva nedostupne isprave iz člana 26. ovog zakona, Direkcija će po službenoj dužnosti od obveznika vraćanja ili trećih lica da zahteva dokaze o verovatnosti postojanja prava. Međutim, iz spisa predmeta proizlazi da do donošenja osporenog rešenja tužilac tuženom organu nije dostavio dokaz koji bi ukazao na nemogućnost pribavljanja akata iz člana 26. stav 2. istog zakona, zbog toga što tužiocu nisu dostupni. Naprotiv, punomoćnik tužioca je na usmenoj javnoj raspravi izjavio da nije ni donet pravni akt u formalnom smislu kojim je tužiocu oduzeta imovina.

U pobijanoj presudi cenjen je i navod tužbe da tuženi nije primenio član 22. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, a u vezi pružanja stručne pomoći podnosiocima zahteva, pa je Upravni sud našao da je neosnovan. Ovo stoga što u spisima ne postoje dokazi da je tužilac tražio stručnu pomoć od tuženog, niti su takvi dokazi priloženi uz tužbu, pri čemu je tužioca tokom postupka zastupao punomoćnik advokat. Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 154. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koji se saglasno članu 74. Zakona o upravnim sporovima shodno primenjuje na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena tim zakonom, odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude, jer odgovor na zahtev Grada Beograda ne sadrži ništa novo u odnosu na podatke u spisima predmeta i sadržinu zahteva, zbog čega nije bio od značaja za odlučivanje.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 12.06.2020. godine, Uzp 106/2020

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić