U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povrede Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, Zakona o upravnim sporovima, kao i zbog povrede pravila postupka, podnosilac ističe da je pogrešno ocenio Upravni sud da je tužena Agencija pravilno odlučila delimičnim rešenjem da vrati tužiocu samo deo predmetnog gradskog građevinskog zemljišta, jer za preostali deo tog zemljišta nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za vraćanje tog preostalog dela zemljišta tužiocu. Smatra da su tužena Agencija i Upravni sud postupili suprotno odredbama člana 10. stav 1. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, te da tuženi organ bez ikakvog zakonskog razloga nije odlučio i o delu zahteva tužioca za vraćanje preostalog dela predmetnog gradskog građevinskog zemljišta, upisanog na kp. br. 7191 KO ..., površine 7a, 46m2, u naturalnom obliku, koje zemljište, inače, služi za redovnu upotrebu zgrade br. 1, koja je u tom postupku vraćena tužiocu, a zemljište je oduzeto tužiocu u postupku nacionalizacije. Ističe da je tuženi organ, u slučaju da je smatrao da nisu ispunjeni uslovi za naturalnu restituciju, bio dužan da utvrdi pravo na restituciju, a da će se o vidu restitucije odlučiti naknadnim rešenjem. Ukazuje na to, da Upravni sud na održanoj usmenoj javnoj raspravi dana 12.11.2015. godine uopšte nije utvrđivao činjenice na kojima je zasnovao pobijanu presudu, a što je suprotno odredbi člana 2. i člana 33. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Smatra da su pobijanom presudom povređeni pravo tužioca na zaštitu imovine iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije. Predlaže da sud zahtev uvaži i da ukine pobijanu presudu.

Agencija za restituciju Republike Srbije - Jedinica za konfesionalnu restituciju iz Beograda u odgovoru na zahtev, predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je tuženi organ odlučio kada je delimičnim rešenjem vratio imovinu i utvrdio pravo svojine tužioca kao u dispozitivu osporenog rešenja, ceneći da u trenutku donošenja rešenja nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke o delu zahteva tužioca koji se odnosi na vraćanje preostalog dela kp. br. 7191 KO ... – grad, jer se na toj parceli nalazi objekat 2, koji u prirodi predstavlja telefonsku centralu, na kojoj je vanknjižni nosilac prava korišćenja JP PTT saobaćaja „AA“. Upravni sud smatra da je tuženi organ pravilno utvrdio da telefonska centrala nije bila izgrađena u vreme oduzimanja imovine od tužioca, te da ne predstavlja imovinu tužioca, pa je u delu zahteva za restituciju koji se odnosi na objekat broj 2 pravilno odbijen zahtev tužioca za vraćanje.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom povredio pravila postupka na štetu podnosioca zahteva.

Odredbom člana 205. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 33/91 i 31/01, „Službeni glasnik RS“ br. 30/10), stavom 1, je propisano da, kada se u jednoj upravnoj stvari rešava o više pitanja, a samo su neka od njih sazrela za rešavanje i kada se pokaže kao celishodno da se o tim pitanjima odluči posebnim rešenjem, organ može da donese rešenje samo o tim pitanjima (delimično rešenje).

Odredbom člana člana 10. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' 46/06), stavom 1, je propisano da je obveznik vraćanja dužan da crkvi, odnosno verskoj zajednici, vrati pravo svojine i državine na nepokretnosti koja je bila oduzeta ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila u vreme oduzimanja. Stavom 2. istog člana Zakona je propisano da, ako se imovina ne može vratiti u celini, moguće je delimično vraćanje, s tim da se za razliku u vrednosti plati tržišna naknada.

Tužba u upravnom sporu je u konkretnom slučaju podneta protiv stava 2. i stava 6. delimičnog rešenja tužene Agencije za restituciju Republike Srbije, Jedinice konfesionalnu restituciju od 22.07.2013. godine, dakle, u delu u kome je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da mu se vrati i utvrdi pravo svojine na pomoćnoj zgradi u ... u ulici ..., izgrađenoj na KP br. 7191 KO ... – grad, upisana u list nepokretnosti br. 24290 KO ... – grad pod brojem zgrade 2, a u tački šest, kojom je odlučeno da će se o delu zahteva podnosioca za restituciju preostalog dela građevinskog zemljišta na KP br. 7191 KO ... – grad odlučiti naknadno, posebnim rešenjem.

U uvodu pobijane presude Upravni sud nije naveo da tužilac podnosi tužbu samo na tačke dva i šest osporenog rešenja, pa je sud, odlučujući kao u dispozitivu, odbijanjem tužbe, odlučivao o tužbi na celo osporeno rešenje, iako tužba nije tako podneta.

Odredbom člana 41. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“ br. 111/09) je propisano da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe. Kako je, međutim, Upravni sud ispitivao osporeni upravni akt mimo zahteva iz tužbe, presuda je doneta uz bitne povrede pravila postupka iz citirane zakonske odredbe.

Prema razlozima obrazloženja osporenog rešenja, za razliku od objekta broj 2, cela katastarska parcela 7191 KO ... – grad, na kojoj se nalaze objekti broj 1 i 2, u vreme oduzimanja je bila u svojini podnosioca zahteva, ali kod činjenice da je na predmetnoj parceli sagrađen objekat broj 2, navedena katastarska parcela se ne nalazi u istom obliku i stanju kao u vreme oduzimanja, te, kao takva, ne može u celini biti vraćena podnosiocu zahteva u naturalnom obliku.

Ovakav zaključak tuženog organa je u direktnoj suprotnosti sa zaključivanjem istog organa na istoj strani, prema kome iz izvedenih dokaza proizlazi da katastarskoj parceli starog premera 881/2 KO ... danas odgovara KP 7191 KO ... – grad, ukupne površine 9 ari 89m2, zbog čega je nejasno kako je tuženi organ zaključio da se parcela ne nalazi u istom obliku, a svakako su razlozi obrazloženja osporenog rešenja sami sebi kontradiktorni, pa je rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Pri tome je jasno da se parcela ne nalazi u istom stanju kao u vreme oduzimanja, jer je naknadno na njoj sagrađen objekat broj 2, čiji je vanknjižni nosilac prava korišćenja, zajedno sa zemljištem ispod objekta JP PTT saobraćaja „AA“.

Imajući u vidu napred izneto, a posebno odredbu člana 205. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, nejasno je iz razloga obrazloženja osporenog rešenja iz kojih razloga je doneto delimično rešenje, te zašto nije bilo celishodno da se u istom postupku rešava i o delu zahteva podnosioca za restituciju preostalog dela građevinskog zemljišta na KP br. 7191 KO ... – grad, već organ namerava da o preostalom delu zahteva odluči posebnim rešenjem, imajući u vidu da iz razloga obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da su u konkretnoj upravnoj stvari utvrđene sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja u smislu odredbe člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Stoga je osporeno rešenje takođe zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Kod takvog stanja stvari, Upravni sud je propustio da na usmenoj javnoj raspravi utvrdi sve činjenice i okolnosti od značaja za donošenje presude, a pre svega, da odredi granice zahteva iz tužbe, zbog čega je presuda doneta uz bitne povrede pravila postupka koje su od uticaja na zakonitost donete odluke. U ponovnom postupku Upravni sud će, pošto razmotri sve odlučne činjenice za rešavanje o zakonitosti rešenja u osporenom delu, pravilnom primenom propisa, da donese na zakonu zasnovanu odluku.

Sa izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 2. i stav 3. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude i predmet vratio Upravnom sudu, koji je dužan da raspravi pitanja na koje mu je ukazano presudom ovog suda.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 14.07.2016. godine, Uzp 17/2016

Zapisničar,                                                                                                                                                    Predsednik veća – sudija,

Vesna Mraković,s.r.                                                                                                                                    Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić

an