U zahtevu za preispitivanje pobijanog rešenja, podnetom zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta i povrede pravila postupka koja bi mogla biti od uticaja na rešenje stvari, u suštini ponavljajući navode prigovora, podnosilac ističe da je donetim rešenjem o prigovoru grubo povređeno njegovo pravo na upravno- sudsku zaštitu , jer sud uopšte nije utvrđivao postojanje povrede prava ili interesa podnosioca zahteva, čime je nezakonito i samovlasno od strane Upravnog suda derogirana odredba člana 11. Zakonu o upravnim sporovima na njegovu štetu. Smatra da to što nije bio stranka u upravnom postupku, odnosno što nije učestvovao u prvostepenom postupku pred Komisijom za zaštitu konkurencije, ne predstavlja kvalifikatorni uslov za postojanje ili nepostojanje aktivne legitimacije i da prema ZUS-u on jeste lice kome je upravnim aktom u konkretnom slučaju povređeno pravo ili na zakonu zasnovani interes. Kao razloge u prilog tome navodi da je on neposredni i najznačajniji konkurent „Telekom Srbija“ na maloprodajnom tržištu pružanja usluga fiksnog širokopojasnog pristupa internetu i maloprodajnom tržištu distribucije medijskih sadržaja, koje je Komisija definisala kao relevantna tržišta proizvoda u upravnom postupku okončanom rešenjem o konkurenciji, pa se shodno tome efekti restriktivnog sporazuma koje Komisija analizira neposredno reflektuju na poslovanje tužioca, kao i da je cilj predmetnog (restriktivnog) ugovornog aranžmana između „Telekom Srbija“ a.d. i „Telenor“ d.o.o. Beograd „potpuno urušavanje/potiskivanje sa tržišta/konačno slamanje SBB-a“ (koji posluje u okviru United Media), „smanjenje tržišnog udela SBB-a ispod 30%“, te „onemogućavanje finansiranja medija Junajted grupe“. S tim u vezi ukazuje da se argumentacijom da pravni interes ne bi moglo imati nijedno lice koje po Zakonu o zaštiti konkurencije nije stranka u postupku, potpuno zanemaruje činjenica da odluke Komisije u postupcima pojedinačnog izuzeća restriktivnih sporazuma nemaju samo dejstvo među strankama (inter partes), već prema svim postojećim i potencijalnim učesnicima na tržištu koji su zainteresovani za kontrolu ispravnosti eventualno nezakonitih odluka Komisije donetih u korist podnosilaca zahteva za izuzeće, a na štetu legitimnih interesa konkretnih trećih lica. Dalje navodi da Komisija, ni Upravni sud nisu obrazložili zašto smatraju da ekonomski interes nije zakonom zaštićen, pri čemu predmetni restriktivni sporazum izaziva značajnu horizontalnu promenu u strukturi relevantnog tržišta na kojima je podnosilac zahteva aktivan, omogućava narušavanje konkurencije i menja relativnu konkurentsku poziciju podnosioca zahteva na tržištu, te jača konkurentski pritisak na njegovo poslovanje i ugrožava mu postojeću poziciju na tržištu. Ističe da je posebno veće Upravnog suda grubo povredilo odredbu člana 27. ZUS-a, jer je rešenje o prigovoru donelo bez održavanja usmene rasprave, te da nije pravilan stav suda da utvrđivanje postojanja prava ili na zakonu zasnovanog interesa predstavlja isključivo pravno pitanje. Osim toga, u rešenju o odbacivanju i rešenju o prigovoru Upravni sud je povredio pravo podnosioca zahteva na obrazloženu sudsku odluku. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijano rešenje ukine, kao i da obaveže tuženu da mu naknadi troškove postupka.

Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev dozvoljen, ali neosnovan.

Prema pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda, protiv rešenja veća Upravnog suda kojim je odbijen prigovor protiv rešenja sudije pojedinca tog suda o odbacivanju tužbe zbog nedostatka aktivne legitimacije tužioca, na osnovu člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima, dozvoljeno je podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke, ako podnosilac zahteva pre podnošenja tužbe nije imao pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo.

Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, pravilno je rešenjem sudije pojedinca tužba tužioca odbačena primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima, jer u konkretnom slučaju Serbia Broadband – Srpske kablovske mreže DOO Beograd nije bio stranka u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja. U upravnom postupku je rešavano o zahtevu društva „Telenor“ d.o.o. Beograd i Preduzeća za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d. Beograd za pojedinačno izuzeće od zabrane Ugovora o pravu korišćenja optičkih vlakana, kojim se uređuju i definišu prava i obaveze ugovornih strana u vezi sa korišćenjem optičke mreže društva „Telekom“ na fiksnoj lokaciji od strane društva „Telenor“, u cilju pružanja usluga fiksne telefonije, distribucije medijskog sadržaja i pristupa internetu. Imajući u vidu da tužilac nije učestvovao u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, kao i da ne spada u krug lica iz člana 33. stav 1. Zakona o zaštiti konkurencije, sud je našao da tužilac nije legitimisan za podnošenje tužbe, pa, stoga, u konkretnom slučaju nisu ispunjene procesnopravne pretpostavke za pokretanje upravnog spora od strane tužioca. Zbog navedenih razloga, po oceni Upravnog suda, Serbia Broadband – Srpske kablovske mreže DOO Beograd nema pravni interes za podnošenje tužbe, a time ni legitimaciju u upravnom sporu, pa je posebno veće Upravnog suda prigovor odbilo primenom odredbe člana 27. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ono pravilno i na zakonu zasnovano.

Odredbom člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09) propisano je da tužilac u upravnom sporu može da bude fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovani interes.

Odredbom člana 33. stav 1. Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'' br. 51/09, 95/13) propisano je da je stranka u postupku pred Komisijom učesnik na tržištu koji je podneo prijavu koncentracije ili zahtev za pojedinačno izuzeće, odnosno učesnik na tržištu protiv koga je pokrenut ispitni postupak. Prema stavu 2. istog člana, svojstvo stranke u smislu ovog zakona nemaju podnosioci inicijative za ispitivanje povrede konkurencije, davaoci informacija i podataka, stručna lica i organizacije čije se analize koriste u postupku, kao ni drugi državni organi i organizacije koje sarađuju sa Komisijom u toku postupka.

Polazeći od citiranih propisa, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u pobijanom rešenju Upravni sud pravilno ocenio da tužilac, ovde podnosilac zahteva, nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe.

Naime, podnosilac zahteva nije bio stranka u postupku pokrenutom po o zahtevu društva „Telenor“ d.o.o. Beograd i Preduzeća za telekomunikacije „Telekom Srbija“ a.d. Beograd za pojedinačno izuzeće od zabrane Ugovora o pravu korišćenja optičkih vlakana. U tom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca zahteva. Ne postoji ni na zakonu zasnovan interes podnosioca zahteva za podnošenje tužbe u upravnom sporu. Subjektivna ocena nekog lica da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo, koja utemeljenje nalazi u terminu „smatra“ navedenom u članu 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ne može imati značaj procesno-pravnog uslova iz koga proističe aktivna legitimacija za podnošenje tužbe.

Pod interesom nekog lica zasnovanim na zakonu ne podrazumeva se svaki interes, nego samo onaj, koji svoje uporište ima u zakonu. Osnovni interes učesnika na tržištu ustanovljen Zakonom o zaštiti konkurencije jeste upravo zaštita konkurencije, pod čijom povredom se, u smislu člana 9. ovog zakona, smatraju akti ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posledicu mogu da imaju značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije.

Sledom navedenog, za podnošenje tužbe u upravnom sporu protiv rešenja o izuzeću od zabrane restriktivnog sporazuma može biti legitimisan samo onaj učesnik na tržištu kome je osporenim aktom neposredno povređen konkurentski položaj na tržištu značajnim ograničavanjem, narušavanjem ili sprečavanjem konkurencije. U ovom konkretnom slučaju, podnosilac zahteva nije pružio dokaze da se izuzeće od zabrane restriktivnog sporazuma o pravu korišćenja optičkih vlakana zaključenog između društva „Telenor“ i društva „Telekom Srbija“ može neposredno odraziti na poslovanje podnosioca zahteva, niti je dokazao da je osporeni akt imao za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije, odnosno, kako se navodi u zahtevu, „potpuno urušavanje/potiskivanje sa tržišta/konačno slamanje SBB-a“ (koji posluje u okviru United Media) i „smanjenje tržišnog udela SBB-a ispod 30%“. Iz rešenja koje se tužbom osporava proizlazi da predmetni ugovor o korišćenju optičkih vlakana nije ekskluzivan, s obzirom na to da ne postoje smetnje da društvo „Telekom Srbija“ zaključi ugovor sa istim predmetom sa podnosiocem zahteva ili sa bilo kojim trećim zainteresovanim operatorom, naročito uzimajući u obzir da u optičkoj infrastrukturi društva „Telekom Srbija“ postoji dovoljno kapaciteta da se istovetna usluga pruža većem broju operatora. Predmetnim ugovorom ne definišu se maloprodajne cene ili bilo koji drugi uslovi trgovine nijedne od ugovornih strana, ne ograničava se niti kontroliše proizvodnja, tržište, tehnički razvoj ili investicije. U osporenom rešenju se naglašava da će ulaskom društva „Telenor“ na tržište mobilne telefonije izvesno doći do veće cenovne konkurentnosti i konkuretnosti u pogledu dostupnog sadržaja za korisnike, te da će se time povećati mogućnost izbora dobavljača za korisnike, što će uticati na porast investicija na tržištu od strane svih operatora jer će postojeći i novi operatori nastojati da unaprede svoje usluge i na taj način se bolje pozicioniraju na relevantnom tržištu. Pored toga, period trajanja izuzeća od zabrane restriktivnog sporazuma ograničen je na sedam godina, a društvo „Telenor“ je obavezano da o pravu korišćenja optičkih vlakana dostavlja šestomesečne izveštaje kako bi se pratili stanje i efekti horizontalnih promena na relevantnom tržištu, te sprečilo eventualno narušavanje konkurencije na relevantnom tržištu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi podnosioca da pobijano rešenje nije u dovoljnoj meri obrazloženo. Vrhovni kasacioni sud konstatuje da mera u kojoj će odluka biti obrazložena zavisi od prirode odluke i okolnosti svakog pojedinog slučaja. Odluka mora biti obrazložena tako, da razlozi koji su u njoj navedeni budu zasnovani na merodavnom procesnom i/ili materijalnom pravu i da omogućavaju strankama efektivno korišćenje pravnog leka. U obrazloženju moraju biti razmotrena suštinska pitanja, što je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj odluci učinjeno. Upravni sud je naveo razloge zbog kojih smatra da tužilac, ovde podnosilac zahteva, nije legitimisan za podnošenje tužbe i pri tome se pozvao na merodavno procesno pravo. Priroda rešenja o odbacivanju tužbe kojim je odlučeno o ključnom pitanju aktivne legitimacije nije zahtevala da se posebno cene navodi tužbe.

Vrhovni kasacioni sud smatra osnovanim navode podnosioca zahteva da je posebno veće Upravnog suda pre donošenja pobijanog rešenja, saglasno odredbi člana 27. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, moralo da održi usmenu javnu raspravu, što nije učinilo. Međutim, po nalaženju ovog suda, navedeni propust ne predstavlja povredu pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari i zbog koje bi zahtev trebalo uvažiti, imajući u vidu razloge zbog kojih je tužba odbačena, odnosno prigovor odbijen. Pitanje aktivne legitimacije tužioca, ovde podnosioca zahteva, o kome je odlučeno pobijanim rešenjem je pravne, a ne činjenične prirode (kao što bi, na primer, bilo pitanje blagovremenosti tužbe), pa odlučivanje o tužbi nije iziskivalo saslušanje stranaka i utvrđivanje činjeničnog stanja na raspravi.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

S obzirom na to, da je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima, shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18), odbio zahtev podnosioca za naknadu troškova ovog postupka, kao u stavu drugom dispozitiva presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća – sudija,

Gordana Vojnović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić