Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud isti odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ), Vrhovni sud je našao da je zahtev osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ donoseći odluku kao u dispozitivu osporenog rešenja, budući da iz spisa predmeta proizlazi da tužilja uz prijavu potraživanja, niti naknadno, nije podnela zakonom propisanu dokumentaciju, i to original devizne štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa, niti dokaz da je pokrenut sudski postupak za utvrđivanje postojanja i visine potraživanja tužilje, a što se ni tužbom ne osporava. Stoga je, tuženi organ, na predlog Komisije za izradu predloga o utvrđivanju prava na isplatu devizne štednje pravilnom primenom člana 16. stav 2. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, utvrdio da je prijava potraživanja tužilje nekompletna, pa ju je odbacio. Upravni sud je kao neosnovane ocenio navode tužbe koji se tiču povrede člana 13. navedenog zakona, zbog toga što se iz spisa tuženog organa vidi da je u zahtevu za dopunu prijave potraživanja po osnovu devizne štednje od 19.04.2019. godine, koji je prema dostavnici u spisima uredno uručen tužilji dana 23.04.2019. godine, tuženi organ naveo da je tužilja u obavezi da dostavi original devizne štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa ( član 4. tačka 3) Uredbe ), uz ukazivanje da je, za slučaj da ne poseduje taj dokument, na osnovu člana 13. stav 3. navedenog zakona, potrebno da kod nadležnog suda u Republici Srbiji pokrene odgovarajući postupak za utvrđivanje postojanja potraživanja i njegove visine, i uz upozorenje da će prijava potraživanja biti odbačena ukoliko do utvrđenog roka ne dostavi traženu dokumentaciju, u skladu sa članom 16. stav 2. istog zakona. Iz spisa dalje proizlazi da je tužilja podneskom od 28.05.2019. godine odgovorila na zahtev za dopunu dokumentacije i navela da original devizne knjižice ne poseduje, uz molbu da tužena navede koji sud je nadležan za vođenje postupka za utvrđivanje vlasništva na deviznim računima iz prijave i uz zahtev da njena prijava bude u statusu čekanja do okončanja sudskog postupka. Upravni sud dalje zaključuje da tužilja neosnovano ukazuje u tužbi da je tuženi organ bio dužan da je zaključkom uputi da pred nadležnim sudom pokrene odgovarajući postupak za utvrđivanje postojanja njenog potraživanja, jer to ne proizlazi iz odredaba člana 13. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, a da se zaključak o prekidu postupka donosi nakon pokretanja sudskog postupka, saglasno stavu 5. navedenog člana zakona. Našao je da su bez uticaja navodi tužbe prema kojima utvrđivanje tužiljinog potraživanja pred nadležnim sudom predstavlja prethodno pitanje u upravnom postupku, budući da tužilja uz dopunu svog zahteva, ni uz tužbu, nije dostavila dokaze o pokretanju sudskog postupka radi utvrđivanja potraživanja. Dalje je Upravni sud cenio i navode tužbe da u obrazloženju osporenog rešenja postoji protivrečnost u pogledu dokumentacije koju je tužilja priložila, pa je našao da ne mogu uticati na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja, pošto je tuženi organ pravilno utvrdio, a što se ni tužbom ne osporava, da tužilja nije priložila original štedne knjižice.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni sud nalazi da se osnovano u zahtevu za preispitivanje pobijane presude ukazuje da je pobijanom presudom i osporenim rešenjem povređen zakon na štetu podnositeljke zahteva.

Odredbom člana 12. stav 2. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 108/16...144/20), propisano je da se uz prijavu potraživanja dostavlja overena kopija lične karte ili pasoša, kao i original štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa, pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju i izjave deviznog štediše date pod krivičnom i materijalnom odgovornošću, overene kod nadležnog organa da nije preneo svoju deviznu štednju na drugo lice. Prema stavu 3. istog člana, uz prijavu potraživanja dostavlja se i original potvrde nadležnih organa, odnosno finansijskih institucija bivših republika SFRJ o tome da devizni štediša nije ostvario svoje pravo po osnovu devizne štednje, niti da mu je to pravo priznato od strane bivših republika SFRJ, a ako je devizni štediša položio deviznu štednju u filijalama na teritorijama više bivših republika SFRJ, odnosno ako je menjao prebivalište u više tih republika, dostavlja originale potvrda nadležnih organa svih bivših republika SFRJ na čijoj teritoriji je položio deviznu štednju, odnosno u kojima je imao prebivalište.

Odredbom člana 13. istog zakona, propisano je da, ukoliko uz prijavu nije dostavljena kompletna dokumentacija iz člana 12. st. 2. i 3. tog zakona, Uprava će od podnosioca prijave tražiti da u roku od 30 dana kompletira dokumentaciju, a može tražiti i drugu dokumentaciju radi utvrđivanja prava u smislu ovog zakona, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi prijavu u roku (stav 1.). Na način iz stava 1. ovog člana postupa se i u slučaju kad podnosilac prijave nije dostavio original štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa (stav 2.). U slučaju kad uz prijavu nije dostavljen original štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa ili iz drugog razloga postoji osnovana sumnja o postojanju potraživanja i njegove visine, Uprava će uputiti podnosioca prijave da kod nadležnog suda u Republici Srbiji pokrene odgovarajući postupak za utvrđivanje postojanja potraživanja i njegove visine (stav 3.). Uz podnesak iz stava 3. ovog člana podnosilac prijave dostavlja nadležnom sudu dokumentaciju kojom se nesumnjivo dokazuje potraživanje po osnovu štednog uloga i njegove visine ( stav 4.). Utvrđivanje činjenica iz st. 3. i 4. ovog člana u postupku pred nadležnim sudom se smatra prethodnim pitanjem u upravnom postupku, o čemu Uprava donosi odgovarajući zaključak ( stav 5.). Na osnovu pravnosnažne odluke suda donete u postupku iz st. 3. i 4. ovog člana Uprava donosi rešenje po prijavi deviznog štediše ( stav 7.).

Odredbom člana 16. stav 2. navedenog zakona, propisano je da Uprava odbacuje prijavu potraživanja, između ostalog, i ako uz prijavu ili naknadno nije podneta kompletna dokumentacija.

Iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je podnositeljka po osnovu poziva za prijavu potraživanja po osnovu devizne štednje od 23.02.2017. godine podnela prijavu potraživanja koja je evidentirana pod brojem 401- 4808/2017-001 od 29.12.2017. godine. Nalogom tuženog organa broj 401-4808/2017-001 od 18.04.2019. godine, pozvana je na osnovu člana 13. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, da u roku od 30 dana uredi prijavu, tako što će dostaviti sledeću dokumentaciju: - izvod sa svog Računa ( JRG ) ne stariji od 30 dana, iz koga se može nedvosmisleno utvrditi saldo neutrošenih sredstava iz osnova predmetne devizne štednje, kao i promet sredstava (transakcije) koji je izvršen u proteklom periodu;- odgovarajuću potvrdu izdatu od strane Agencije za privatizaciju u FBiH o stanju (saldu) sredstava na Jedinstvenom računu građana (JRG) sa njenim identifikacionim podacima; - original devizne štedne knjižice, odnosno kartice deviznog računa ( član 4. tačka 3. Uredbe), a u slučaju da ne poseduje ovaj dokument, ukazano joj je da je na osnovu člana 13. stav 3. zakona potrebno da kod nadležnog suda u Republici Srbiji pokrene odgovarajući postupak za utvrđivanje postojanja potraživanja i njegove visine. Predočeno joj je i da ukoliko do utvrđenog roka ne dostavi traženu dokumentaciju, Ministarstvo finansija – Uprava za javni dug će, u skladu sa članom 16. stav 2. Zakona, prijavu potraživanja odbaciti. Postupajući po ovom nalogu, podnositeljka prijave je podneskom od 28.05.2019. godine obavestila tuženi organ da ne poseduje original devizne štedne knjižice, jer je u toku rata ostala u stanu u ... naselju iz koga je proterana, sa molbom da joj tuženi organ navede koji je sud nadležan za vođenje postupka za utvrđivanje vlasništva nad deviznim računima koje je ona navela u prijavi, kao i pravno lice kod koga se nalaze podaci o deviznim računima i visini potraživanja i akt Ministarstva finansija – Uprave za javni dug kojim se upućuje da sudskim putem obezbedi dokaz, pa je tražila da njena prijava bude u statusu čekanja do okončanja sudskog postupka. Ocenivši da je podneta prijava i dalje nekompletna, tuženi organ je osporenim rešenjem odbacio prijavu podnositeljke, na osnovu člana 16. stav 2. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Pri tome je u obrazloženju osporenog rešenja od 23.12.2019. godine za istu dokumentaciju, i to: „odgovarajuću potvrdu izdatu od strane Agencije za privatizaciju FBiH o stanju (saldu) sredstava na Jedinstvenom računu građana (JRG) sa identifikacionim podacima podnosioca prijave“ i „izvod sa računa podnosioca prijave (JRG) ne stariji od 30 dana, iz koga se može nedvosmisleno utvrditi saldo neutrošenih sredstava iz osnova predmetne devizne štednje, kao i promet sredstava (transakcije) koji je izvršen u proteklom periodu“, tuženi organ konstatovao najpre da ju je podnositeljka prijave dostavila uz podnesak od 28.05.2019. godine, a zatim da ta ista dokumentacija, kao i original devizne štedne knjižice, nije dostavljena. Upravni sud je pobijanom presudom prihvatio kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog rešenja tuženog organa, pa je tužbu podnositeljke odbio kao neosnovanu.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud nalazi da se osnovano navodima zahteva ukazuje da je prilikom donošenja tužbom osporenog rešenja povređen zakon na štetu podnositeljke zahteva, jer su u postupku donošenja rešenja povređena pravila postupka od bitnog uticaja na rešenje ove upravne stvari, a koje povrede u upravnom sporu Upravni sud nije otklonio.

Vrhovni sud, najpre, konstatuje da se zbog kontradiktornih navoda obrazloženja osporenog rešenja od 23.12.2019. godine koji se tiču dostavljene dokumentacije uz podnetu prijavu potraživanja, u konkretnom slučaju ne može utvrditi da li podnetu prijavu potraživanja nekompletnom čini to što uz nju nije dostavljen samo original devizne štedne knjižice, odnosno original kartice deviznog računa, ili što nije dostavljena i druga dokumentacija propisana odredbama člana 12. st. 2. i 3. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, a od čega zavisi pravilna primena člana 13. navedenog zakona. Zbog toga se ne može kao pravno utemeljen prihvatiti zaključak Upravnog suda iz pobijane presude da je pravilno postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbacio podnetu prijavu kao nekompletnu, a sa tim u vezi ni ocena tog suda da je bez uticaja okolnost da u obrazloženju osporenog rešenja postoji protivrečnost u pogledu dokumentacije koju je tužilja priložila.

Naime, u slučaju kada je uz prijavu potraživanja dostavljena sva propisana dokumentacija, izuzev originala devizne štedne knjižice, odnosno originala kartice deviznog računa, Uprava za javni dug postupa u skladu sa odredbama st. 3 - 5. člana 13. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Saglasno propisanom ovim odredbama, utvrđivanje činjenica postojanja potraživanja po deviznoj štednoj knjižici i visine tog potraživanja u postupku pred nadležnim sudom dobija karakter prethodnog pitanja o kome Uprava za javni dug donosi odgovarajući upravni akt, sada u formi rešenja, a u formi zaključka prema Zakonu o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ“, broj 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ) koji je važio u trenutku donošenja Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.

Pojam prethodnog pitanja i pokretanje postupka u kome se rešava prethodno pitanje određen je čl. 107. i 108. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 2/23 – odluka US), pa je tako stavom 2. člana 108. navedenog zakona propisano da ako se postupak u kome se rešava prethodno pitanje pokreće na zahtev stranke, organ koji je prekinuo postupak nalaže jednoj od stranaka da u određenom roku traži od nadležnog organa pokretanje postupka po prethodnom pitanju i da mu o tome podnese dokaze, pri čemu će organ upozoriti stranku na posledice propuštanja.

Iz citirane odredbe Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi, dakle, da rešenje o prekidu upravnog postupka (ranije zaključak) prethodi sudskom postupku u kome će pred nadležnim sudom biti rešeno prethodno pitanje. Stanovište Upravnog suda da se zaključak o prekidu postupka ( po važećem ZUP rešenje ) donosi nakon pokretanja sudskog postupka, nema svoje pravno utemeljenje u odredbi člana 13. stav 5. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ na koju se Upravni sud poziva, jer ista to ne propisuje, već se tom odredbom utvrđenju činjenica postojanja potraživanja i njegove visine u postupku pred nadležnim sudom daje karakter prethodnog pitanja u upravnom postupku i određuje da Uprava o tome donosi odgovarajući zaključak, a što, bez daljeg određenja postupanja organa uprave ( Uprave za javni dug ) u ovoj situaciji, upućuje na shodnu primenu odredaba čl. 107. i 108. Zakona o opštem upravnom postupku ( lex generalis ) kojima je regulisano prethodno pitanje u upravnom postupku.

Sa iznetih razloga, Vrhovi sud nalazi da je tuženi organ osporeno rešenje doneo osnovom člana 13. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, a da u obrazloženju tog rešenja nije naveo razloge koji ukazuju da je postupio u skladu sa propisanim odredbama tog člana, odnosno iz obrazloženja osporenog rešenja se ne može zaključiti da su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za odbačaj prijave kao nekompletne primenom člana 16. stav 2. u vezi člana 13. istog zakona.

Kako je osporno rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba upravnog postupka propisanu članom 141. stav 4. Zakona o upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 18/16 i 95/18) koja povlači poništaj rešenja, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom dispozitiva na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da donese zakonitu i pravilnu odluku, uvažavajući izneto stanovište Vrhovnog suda.

Odluka o troškovima upravnog spora doneta je primenom odredaba čl. 66. i 67. Zakona o upravnim sporovima i shodnom primenom odredaba člana 150, člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18, 18/20, 10/23-drugi zakon) na koju upućuje odredba člana 74. Zakona o upravnim sporovima. Podnositeljki zahteva su dosuđeni traženi i opredeljeni troškovi upravnog spora za sastav dva zahteva za preispitivanje sudske odluke u iznosu od po 33.000,00 dinara saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12, 99/20 i 37/21), što ukupno iznosi 66.000,00 dinara. Budući da u predlogu za odlučivanje zahtevu nije opredeljena vrsta traženih troškova za takse, Vrhovni sud je našao da podnosilac zahteva nema pravo na naknadu tih troškova, a u smislu člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

PRESUĐENO U VRHOVNOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća – sudija,

Gordana Vojnović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković