Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 339/2022
28.10.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Jelene Ivanović, članova veća, sa savetnikom Gordanom Vojnović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., selo ..., čiji je punomoćnik Zoran Panić, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 20 U 8919/21 od 24.06.2022. godine, sa protivnom strankom Ministarstvom unutrašnjih poslova Republike Srbije, u predmetu prestanka radnog odnosa, u nejavnoj sednici veća, održanoj dana 28.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Zahtev se ODBIJA.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Kabinet ministra 01 broj ../21-2 od 26.02.2021. godine, kojim se utvrđuje da je AA, policijskom službeniku Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijske uprave za grad Beograd, prestao radni odnos dana 20.01.2021. godine, kada je Ministarstvu unutrašnjih poslova dostavljena pravnosnažna presuda Višeg suda u Beogradu 3K 431/15 od 01.11.2016. godine, kojom je tužilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje na adresi u ..., bez elektronskog nadzora, zbog učinjenog krivičnog dela Primanje mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika. Stavom drugim dispozitiva pobijane presude, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac ističe da je nelogično i neživotno to da je presudu Višeg suda u Beogradu K 431/15 od 01.11.2016. godine, koja je postala pravnosnažna 30.03.2017. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova primilo dana 20.01.2021. godine, odnosno četiri godine nakon pravnosnažnosti. Smatra da je Upravni sud bio dužan da održi javnu raspravu i da utvrdi kako i na koji način je navedena presuda Višeg suda u Beogradu primljena od strane tuženog 20.01.2021. godine i da li je bilo nepravilnosti u postupanju prilikom dostavljanja, a nakon toga je sud morao da donese zakonitu i pravilnu presudu u sporu pune jurisdikcije. Ističe da je Ministarstvo unutrašnjih poslova državni organ i da ne postoji opravdan razlog da dostavljanje podneska traje nesvakidašnje nerazuman vremenski period. Predlaže da sud zahtev usvoji.

Protivna stranka je u odgovoru na zahtev ostala kod razloga iz osporenog rešenja i predložila da sud zahtev odbije kao neosnovan.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je tuženi organ našao da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa tužioca, po sili zakona, propisani članom 172. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o policiji, imajući u vidu da je presuda Višeg suda u Beogradu 3K 431/15 od 01.11.2016. godine, koja je postala pravnosnažna dana 30.03.2017. godine, a kojom je tužilac oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela Primanje mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje na adresi u ..., bez elektronskog nadzora, dostavljena tuženom organu dana 20.01.2021. godine. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je u dovoljnoj meri obrazložio zakonski osnov za prestanak radnog odnosa tužioca, iz razloga što je rešenje o prestanku radnog odnosa, koje se donosi po sili zakona, deklarativnog karaktera, odnosno njime se utvrđuje razlog prestanka radnog odnosa i dan prestanka radnog odnosa, kao i da poslodavac po sili zakona nema diskreciona ovlašćenja, već je u obavezi da donese akt o prestanku radnog odnosa. Ocenjujući navode tužbe, kao i navode dopune tužbe, Upravni sud je našao da nisu osnovani, zbog toga što su osuda na kaznu zatvora od najmanje šest (6) meseci i pravnosnažna osuda na kaznu zatvora za krivično delo primanja mita, osnovi za prestanak radnog odnosa policijskih službenika po sili zakona, bez obzira na to kako se kazna zatvora izdržava. Izdržavanje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, predstavlja samo jedan od načina na koji se kazna zatvora izvršava, pri čemu bilo koji način izvršavanja kazne zatvora ne menja pravnu prirodu te kazne, pa ni izdržavanje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje. Ocenjeno je i da je osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, te da nisu ispunjeni uslovi za njegov poništaj, pa time ni za mogućnost da sud sam reši ovu upravnu stvar ( u sporu pune jurisdikcije), jer je pretpostavka za ovakvu odluku prethodna ocena suda da osporeni akt treba poništiti, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Odredbom člana 172. stav 1. tačka 2) i 3) Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 6/16 ... 87/18) je propisano da, pored slučajeva prestanka radnog odnosa utvrđenih drugim propisima, policijskom službeniku, odnosno ostalim zaposlenima, po sili zakona radni odnos u Ministarstvu prestaje: kada se utvrdi da je pravnosnažnom presudom osuđen na kaznu zatvora od najmanje šest meseci - danom dostavljanja pravnosnažne presude Ministarstvu; kada se utvrdi da je pravnosnažnom presudom osuđen na kaznu zatvora za sledeća krivična dela: primanje mita, davanje mita, trgovina uticajem, nasilje u porodici, zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom, zloupotreba položaja odgovornog lica, omogućavanje zloupotrebe ostvarivanja prava azila u stranoj državi, zloupotreba službenog položaja,prevara u službi, pronevera, odavanje službene tajne - danom dostavljanja pravnosnažne presude Ministarstvu.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje pobijane odluke sadrži jasne i određene razloge kojima se Upravni sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva kojima podnosilac ukazuje na neprimereno dug period od pravnosnažnosti presude Višeg suda u Beogradu K 431/15 od 01.11.2016. godine do trenutka prijema te presude u Ministarstvu unutrašnjih poslova i na pravilnost njene dostave, pa je našao da su bez uticaja na zakonitost pobijane presude Upravnog suda, zbog toga što način na koji je dostava u konkretnom slučaju izvršena nije bitan za odluku u ovom predmetu spora, već odlučnu činjenicu, koja je u postupku utvrđena i koju tužilac ne spori, predstavlja dan kada je navedena presuda Višeg suda u Beogradu dostavljena Ministarstvu.

Pravilan je i ocena Upravnog suda da nije osnovan predlog tužioca za donošenje odluke u sporu pune jurisdikcije, jer je pretpostavka za takvo postupanje suda ispunjenost uslova za poništaj osporenog rešenja, a što ovde nije slučaj, budući da je pravilno Upravni sud našao da je osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.