U podnetom zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnosilac navodi da je u konkretnom slučaju Upravni sud morao da održi usmenu javnu raspravu, s obzirom na složenost predmeta spora, čije je stanje moralo da bude razjašnjeno na raspravi na kojoj bi Komisiji bila data mogućnost da iznese argumente, koje je inače iznela u odgovoru na tužbu, a koje sud očigledno nije uočio. Ističe da je obrazloženje pobijane presude nepotpuno, paušalno i u suprotnosti sa dokazima u spisima predmeta, te bez neophodne pravne argumentacije. Smatra pogrešnom i ocenu Upravnog suda da tuženi organ nije obrazložio zbog čega i na koji način je zaključeni Ugovor o konzorcijumu restriktivan, upravo iz razloga što nisu razmotreni i ocenjeni navodi Komisije, kako iz poništenog rešenja, tako i iz odgovora na tužbu. Ukazuje da postupak, koji je u konkretnom slučaju vođen, nije bio postupak zbog povrede konkurencije, koji se inače može pokrenuti samo po službenoj dužnosti (član 35. Zakona o zaštiti konkurencije), i u kom postupku se primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, već se radilo o postupku koji se pokreće na zahtev stranke i u kojem Komisija, kao isključivo nadležna, odlučuje o zahtevu za pojedinačno izuzeće, tako što ocenjuje da li su ispunjeni Zakonom propisani uslovi, a teret dokazivanja ispunjenosti snosi podnosilac zahteva. Stoga smatra da se odredba člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku ne može primeniti na konkretnu upravnu stvar. Predlaže da sud zahtev uvaži, te preinači pobijanu presudu, tako što će tužbu odbiti, odnosno da, ako nađe da za preinačenje nisu ispunjeni uslovi, ukine pobijanu presudu i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

Protivne stranke G.O.S. a.d.o. sa sedištem u B. i Kompanija D. o. a.d.o. sa sedištem u B., u zajedničkom odgovoru na zahtev navode da Zakon o zaštiti konkurencije ne sadrži odstupanje od načela iz čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno da Zakon o zaštiti konkurencije ne propisuje da je Komisija u bilo kojoj vrsti upravne stvari ovlašćena da zasnuje svoje rešenje na činjenicama i okolnostima sa kojima nije prethodno upoznala stranku i na koje stranka nije imala priliku da se izjasni. Posebno ukazuje da Zakon o zaštiti konkurencije nigde ne propisuje da se ovo pravilo neće primeniti na postupak u kojem se odlučuje o zahtevu za pojedinačno izuzeće Ugovora. Stoga smatraju da je u predmetnom slučaju Komisija bila u obavezi da stranke upozna sa svim odlučujućim činjenicama, te da im da pravo na izjašnjenje. Sa iznetih razloga predlažu da sud odbije zahtev za preispitivanje pobijane presude kao neosnovan, te da obaveže podnosioca zahteva da naknadi troškove postupka protivnim strankama za sastavljanje odgovora na zahtev po AT i za sudske takse po TT.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, Savet komisije bio je dužan da oceni sve navode date u zahtevu i dopunama zahteva stranaka, koje su relevantne za donošenje pravilne i zakonite odluke, posebno imajući u vidu odredbu člana 41. Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'', broj 51/09 i 95/13), prema kojoj se u ispitnom postupku preduzimaju potrebne dokazne radnje u cilju pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, a naročito se uzimaju izjave stranaka, svedoka, obavlja veštačenje, pribavljaju podaci, isprave i stvari, te vrši uviđaj i privremeno oduzimanje stvari. Takođe, Savet komisije je, po oceni Upravnog suda, bio dužan da se izjasni o detaljnom obrazloženom zahtevu tužilaca da se njihovo udruživanje radi osiguranja Železnice Srbije izuzme od zabrane iz člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije na period od tri godine u skladu sa čl. 11. i 12. ovog Zakona. Tuženi organ, po nalaženju Upravnog suda, nije obrazložio ni zbog čega smatra i na koji način je zaključeni Ugovor o konzorcijumu tužilaca restriktivan, već se odmah upušta u analizu ispunjenosti uslova za izuzeće sporazuma iz zabrane, prema članu 11. Zakona o zaštiti konkurencije, ocenjujući za pojedine zakonske uslove da ih tužioci nisu ''u prihvatljivoj meri objasnili i dokazali'' a pri tome ih ni sam ne obrazlaže, niti navodi kriterijume za neprihvatanje ispunjenosti uslova, da bi ovakav restriktivan ugovor bio izuzet iz zabrane. Ovo posebno, jer su tužioci, postupajući po zahtevu tuženog od 25.04. i 21.05.2014. godine, dostavili dopune zahteva od 09.05. i 11.06.2014. godine, dajući: podatke o učesnicima sporazuma; detaljno obrazlažući sadržaj, prirodu, predmet i cilj potpisanog sporazuma – Ugovora o konzorcijumu; spisak povezanih društava, učesnika u sporazumu, uz navođenje restriktivne delatnosti i stvarne delatnosti svakog povezanog društva, kao i njihovih tržišnih udela na tržištu, koje je povezano sa relevatnim tržištem na kojem deluju učesnici sporazuma, odnosno na relevantnom tržištu na kojem se odražavaju efekti sporazuma; opis i detaljno obrazloženje ukupnih efekata sporazuma na potrošače na relevantnom tržištu; detaljno obrazloženje neophodnosti ograničavajućeg dejstva sporazuma; kao i detaljno obrazloženje stepena ograničenja konkurencije na relevantnom tržištu, usled postojanja sporazuma. Sa iznetih razloga, po nalaženju Upravnog suda, tuženi organ nije na pouzdan način utvrdio da li Ugovor o konzorcijumu ispunjava uslove iz člana 11. Zakona o zaštiti konkurencije, odnosno da li doprinosi unapređenju ekonomskog napretka, da li dozvoljava potrošačima pravičan udeo u nastalim pogodnostima, da li ne nameće neophodno ograničenje i da li ne pruža mogućnost sprečavanja konkurencije na bilo kom delu relevantnog tržišta. Dalje je, u razlozima obrazloženja pobijane presude, navedeno da je u ponovnom postupku tuženi organ dužan da, u smislu člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, uz ocenu i ostalih navoda tužbe, koji se odnose na pravilnu primenu materijalnog prava i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu odredaba člana 9. stav 1. u vezi člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i ''Službeni glasnik RS'', broj 30/10), tužiocima omogući da se izjasne neposredno ili putem punomoćnika o činjenicama i okolnostima, koje su od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke, odnosno da se izjasne na izjašnjenje, koje je tuženi organ na sopstveni zahtev pribavio od Železnice Srbije 22.07.2014. godine, a koje se odnosi na činjenicu učešća tužilaca i ostalih pravnih lica - ponuđača, u postupku javne nabavke usluge osiguranja imovine broj 124/2013 iz marta 2014. godine, za naručioca Železnice Srbije Beograd.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom su ocenjena sva pitanja i okolnosti, koji su mogli biti od uticaja na zakonitost osporene odluke i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva u vezi povrede prava na javnu raspravu, pa je našao da su ti navodi neosnovani, s obzirom da je Upravni sud, iako je tužbu uvažio i poništio tužbom osporeno rešenje, u pobijanoj presudi dao razloge za ne održavanje usmene javne rasprave, saglasno članu 33. stav 3. Zakona o upravni sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), navodeći da je tuženi organ osporeno rešenje doneo uz povredu pravila poostupka, koja će biti otklonjena u ponovnom postupku odlučivanja pred nadležnim organom uprave. Po oceni ovog suda, neosnovani su i navodi zahteva da se odredba člana 133. Zakona o opštem upravnom postupku ne može primeniti na konkretnu upravnu stvar, budući da Zakon o zaštiti konkurencije za postupak u kojem se odlučuje o zahtevu za pojedinačno izuzeće Ugovora, ne sadrži odstupanje od načela iz čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno da član 34. Zakona o zaštiti konkurencije upravo propisuje da se u postupku pred Komisijom primenjuju pravila opšteg upravnog postupka, ako ovim zakonom nije drukčije propisano, pa je Komisija dužna da zasnuje svoje rešenje na činjenicama i okolnostima sa kojima je prethodno upoznala stranku i na koje je stranka imala priliku da se izjasni.

Sa iznetih razloga, nalazeći da ni ostali navodi zahteva nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitivu ove presude.

Sud je, saglasno odredbama člana 165., u vezi člana 150, člana 153. i člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), čija je shodna primena propisana članom 74. Zakona o upravnim sporovima, te primenom Tarifnih brojeva 43. stav 1., 45. stav 2. i 46. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“broj 121/12), odlučio kao u stavu drugom dispozitiva ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 13.02.2015. godine, Uzp 371/2014

Zapisničar,                                                                                               Predsednik veća – sudija,

Vesna Karanović, s.r.                                                                            Olga Đuričić, s.r.