.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 486/2022
20.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Džakula, predsednika veća, Jelene Ivanović i Marine Milanović, članova veća, sa savetnikom Gordanom Vojnović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Glogonjac, advokat iz ..., ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 22 U 4789/22 od 11.08.2022. godine, sa protivnom strankom Ministarstvom finansija Republike Srbije, Upravom za javni dug, u predmetu neisplaćene devizne štednje, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 20.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
ODBIJA SE zahtev podnositeljke zahteva za naknadu troškova.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom, stavom prvim dispozitiva, odbijena je tužba podnositeljke zahteva podneta protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprave za javni dug broj 401-2031/2017-001 od 23.12.2019. godine, kojim je odbijena prijava potraživanja podnositeljke prijave AA iz ..., zavedena pod brojem 401-2031/2017-001. Stavom drugim dispozitiva pobijane presude odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova upravnog spora.
U zahtevu, podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, podnositeljka navodi da je pobijana presuda doneta uz povredu Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003-odluka USRS i 6/15) i Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 108/16, 113/17 i 52/19). Ukazuje da odredba člana 1. stav 3. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ propisuje da se obaveze iz stava 1. ovog člana odnose i na naslednike državljana iz tog stava, a da tužilja jeste zakonski naslednik svog oca, odnosno ulazi u krug zakonskih naslednika, što je Upravni sud i utvrdio iz ostavinskog rešenja O 67/13 Prvog osnovnog suda u Beogradu. Smatra da je Upravni sud morao ekstenzivno da tumači odredbu člana 1. stav 3. navedenog zakona i da tužbu uvaži, imajući u vidu da tužilja jeste zakonski naslednik svog oca, odnosno da ulazi u krug zakonskih naslednika pošto u trenutku sprovođenja ostavinskog postupka nije postojala zaostavština, bez obzira što je devizna štednja bila uključena u ugovor o doživotnom izdržavanju koji su podnositeljka zahteva i njen otac zaključili još pre donošenja tog zakona. Smatra da je pobijanom presudom Upravni sud povredio pravo podnositeljke zahteva na imovinu koje garantuje član 58. Ustava Republike Srbije, te da joj je tom presudom i rešenjem upravnog organa faktički oduzeto imovinsko pravo koje je stekla na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, odnosno aneksa tog ugovora iz 2011. godine, kada zakon na osnovu koga je doneto osporeno rešenje nije ni postojao. Dalje navodi da je Upravni sud bio dužan da joj dostavi odgovor na tužbu dat od strane prvostepenog organa, radi izjašnjenja, što nije učinio. Takođe, Upravni sud je pobijanu presudu doneo bez održavanja usmene javne rasprave, iako je podnositeljka zahteva to tražila, a da pritom nije naveo posebne razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu. Smatra da je ovakvim postupanjem suda povređena odredba člana 33. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno pravo podnositeljke zahteva na odbranu svojih pravnih interesa, iznošenjem dokaza na usmenoj raspravi. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine, a traži i naknadu troškova postupka.
Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud isti odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', br. 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbio prijavu potraživanja tužilje po osnovu devizne štednje, zbog toga što se davalac izdržavanja ne može smatrati licem koje ostvaruje prava po osnovu devizne štednje u smislu odredaba Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ, a po kom osnovu je tužilja u konkretnom slučaju podnela prijavu potraživanja. Naime, iz spisa predmeta i obrazloženja rešenja koje se osporava tužbom u upravnom sporu proizlazi da je tužilja na osnovu poziva za prijavu potraživanja po osnovu devizne štednje od 23.02.2017. godine podnela prijavu potraživanja koja je evidentirana pod brojem 401-2031/2017-001 od 29.08.2017. godine, po osnovu devizne štednje položene kod Jugobanke a.d. Beograd, odnosno njenog pravnog sledbenika Jugobanke a.d. Beograd u stečaju, broj partije ..., a kao dokaz o sticanju prava na isplatu devizne štednje podnela je ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je kao davalac izdržavanja zaključila sa deviznim štedišom, kao primaocem izdržavanja, sada pok. BB.
Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, br. 108/16, 113/17 i 52/19) propisano je da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak regulisanja obaveza po osnovu neisplaćene devizne štednje građana koju su do 27. aprila 1992. godine položili: 1) državljani bivših republika SFRJ, osim Republike Srbije, kod banaka sa sedištem na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ; 2) državljani Republike Srbije kod filijala banaka sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, a koje su se nalazile na teritorijama bivših republika SFRJ. Prema odredbi stava 3. istog člana, obaveze iz stava 1. ovog člana odnose se i na naslednike državljana iz tog stava.
Odredbom člana 16. stav 3. navedenog zakona propisano je da Uprava odbija prijavu potraživanja ako nisu ispunjeni propisani uslovi za priznavanje prava po osnovu devizne štednje propisane ovim zakonom.
Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno u sprovedenom upravnom postupku i citirane odredbe zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu zakona.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz odredaba člana 1. st. 1. i 3. Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ nesumnjivo proizlazi da se obaveze Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana uređene ovim zakonom odnose na ostvarivanje pojedinačnih prava državljana navedenih u stavu 1. i na njihove naslednike, a ne i na lica na koja je potraživanje po osnovu neisplaćene devizne štednje preneto pravnim poslom. Ovakav pravni stav ima svoje utemeljenje i u odredbama člana 12. navedenog zakona kojima je propisano koji se dokazi podnose uz prijavu potraživanja i među kojima je navedeno pravnosnažno rešenje o nasleđivanju, ali nisu navedeni drugi pravni akti koji mogu biti osnov prenosa potraživanja (npr. ugovor o poklonu, ugovor o doživotnom izdržavanju, cesiji i sl.).
Saglasno tome, pravno su neutemeljeni navodi podnositeljke zahteva da nije od značaja to što je devizna štednja bila uključena u ugovor o doživotnom izdržavanju koji je kao davalac izdržavanja zaključila sa svojim ocem, te da ona ulazi u krug zakonskih naslednika svog oca pošto u trenutku sprovođenja ostavinskog postupka nije postojala zaostavština.
Upravni sud je pobijanu presudu doneo bez održavanja javne rasprave i u skladu sa odredbama člana 33. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima naveo razloge koji opravdavaju rešavanje upravnog spora bez rasprave. Ovo stoga što je tužbom pobijani akt trebalo ceniti samo u pogledu spornih pravnih pitanja, pa predmet spora očigledno nije iziskivao neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, niti dodatno pojašnjenje stavova i mišljenja o pravilnoj primeni materijalnog prava, koje su stranke detaljno argumentovale u tužbi i osporenom aktu.
Razmatrajući dalje navode zahteva koji se odnose na povrede pravila postupka pred Upravnim sudom, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da odredbama Zakona o upravnim sporovima nije ustanovljena obaveza suda da tužiocu dostavi odgovor tuženog na tužbu, kako pogrešno smatra podnositeljka zahteva. Načelo zaštite procesne ravnopravnosti stranaka u upravno-sudskom postupku obezbeđuje se, pored ostalog, dostavljanjem tužbe na odgovor tuženoj strani, pri čemu je odgovor na tužbu tuženog, saglasno odredbi člana 30. stav 1. Zakona o upravnim sporovima pravo, ali ne i obaveza tuženog. Jednakopravnost stranaka u upravnom sporu obezbeđuje se, dakle, na taj način što se povodom predmeta upravnog spora omogućuje tužiocu da podnese tužbu, a tuženom da odgovori na navode tužbe i izjasni se o tužbenom zahtevu.
S obzirom na sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.
Kako je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11 ... 18/20) odlučio kao u drugom stavu dispozitiva presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 20.03.2023. godine, Uzp 486/2022
Zapisničar Predsednik veća – sudija
Gordana Vojnović,s.r. Gordana Džakula,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
