Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog S.N. – advokat J.K., zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1. ZKP u vezi sa članom 14. stav 1. i članom 22. stav 1. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog na osnovu člana 423. stav 1. tačka 1. ZKP osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da činjenični opis krivičnog dela naveden u optužnom predlogu i u izreci prvostepene presude ne sadrži određenje da je okrivljeni postupao sa umišljajem (da je bio svestan svog dela i da je hteo njegovo izvršenje ili da je bio svestan da može učiniti krivično delo pa je na to i pristao), što predstavlja bitan, subjektivni element opšteg pojma krivičnog dela, a zbog čega, prema stanovištu branioca, radnje koje su okrivljenom stavljene na teret i za koje je oglašen krivim, ne predstavljaju krivično delo.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe i da je Apelacioni sud u Novom Sadu, u pobijanoj presudi, kojim je potvrdio prvostepenu odluku, zauzeo stav da namera u sebi obuhvata i umišljaj, odnosno svest učinioca da svojom radnjom vrši delo u pitanju i htenje da to postigne, a što je prema shvatanju branioca suprotno odredbama zakona,te što je dovelo do povrede krivičnog zakona na štetu okrivljenog iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Po oceni ovoga suda, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema navodima izreke prvostepene presude, okrivljeni S.N. je kritičnom prilikom u uračunljivom stanju, provaljivanjem zatvorenog prostora, oduzeo tuđe pokretne stvari, u nameri da njihovim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, tako što je upotrebom originalnog ključa koji je našao ispod nogara stola ispred kuće oštećenog otključao ulazna vrata, ušao u unutrašnjost kuće i oduzeo novac u iznosu od 12.550 eura.

Dakle, iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze kako objektivna, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni i oglašen krivim, pri čemu izreka prvostepene presude jasno sadrži činjenice i okolnosti koje čine krivicu kao subjektivno obeležje krivičnog dela, a koje se ogleda u nameri okrivljenog da oduzimanjem tuđe pokretne stvari sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Naime, odredbom člana 22. stav 1. KZ, propisano je da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan i da je bio dužan i da je mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Kod krivičnih dela protiv imovine, potrebna je namera da se za sebe ili drugoga pribavi protivpravna imovinska korist. Namera pretpostavlja postojanje umišljaja, usmeravajući ga na ostvarenje određenog cilja i pojačava voljni element kod umišljaja.

Kako je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao u uračunljivom stanju, u nameri da prisvajanjem novca oštećenog u iznosu od 12.500 eura pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, iako je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, dakle, opisan je umišljaj okrivljenog prilikom vršenja predmetnog krivičnog dela, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da izreka prvostepene presude ne sadrži subjektivni element krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. KZ, te da je na ovaj način učinjena povreda krivičnog zakona na štetu okrivljenog iz člana 439. tačka 1. ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Kako je i Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, u pobijanoj presudi izneo jasne razloge na strani 2, zbog čega nalazi da izreka prvostepene presude sadrži subjektivna obeležja krivičnog dela zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, to su ocenjeni neosnovanim i navodi zahteva da je potvrđivanjem prvostepene presude drugostepeni sud učinio istu povredu krivičnog zakona.

Iz navedenih razloga, zahtev branioca okrivljenog odbijen je kao neosnovan.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                              Nevenka Važić, s.r.