Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног С.Н. – адвокат Ј.К., због повреде кривичног закона из члана 439. став 1. тачка 1. ЗКП у вези са чланом 14. став 1. и чланом 22. став 1. КЗ, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи побијане пресуде тако што ће окривљеног на основу члана 423. став 1. тачка 1. ЗКП ослободити од оптужбе.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, и након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

Указујући на повреду закона из члана 439. тачка 1. ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да чињенични опис кривичног дела наведен у оптужном предлогу и у изреци првостепене пресуде не садржи одређење да је окривљени поступао са умишљајем (да је био свестан свог дела и да је хтео његово извршење или да је био свестан да може учинити кривично дело па је на то и пристао), што представља битан, субјективни елемент општег појма кривичног дела, а због чега, према становишту браниоца, радње које су окривљеном стављене на терет и за које је оглашен кривим, не представљају кривично дело.

С тим у вези, у захтеву се истиче и да је Апелациони суд у Новом Саду, у побијаној пресуди, којим је потврдио првостепену одлуку, заузео став да намера у себи обухвата и умишљај, односно свест учиниоца да својом радњом врши дело у питању и хтење да то постигне, а што је према схватању браниоца супротно одредбама закона,те што је довело до повреде кривичног закона на штету окривљеног из члана 439. тачка 1. ЗКП.

По оцени овога суда, изложени наводи захтева за заштиту законитости не могу се прихватити као основани, из следећих разлога:

Према наводима изреке првостепене пресуде, окривљени С.Н. је критичном приликом у урачунљивом стању, проваљивањем затвореног простора, одузео туђе покретне ствари, у намери да њиховим присвајањем прибави себи противправну имовинску корист, тако што је употребом оригиналног кључа који је нашао испод ногара стола испред куће оштећеног откључао улазна врата, ушао у унутрашњост куће и одузео новац у износу од 12.550 еура.

Дакле, из изреке првостепене пресуде јасно произилазе како објективна, тако и субјективна обележја кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. КЗ, због којег је окривљени и оглашен кривим, при чему изрека првостепене пресуде јасно садржи чињенице и околности које чине кривицу као субјективно обележје кривичног дела, а које се огледа у намери окривљеног да одузимањем туђе покретне ствари себи прибави противправну имовинску корист.

Наиме, одредбом члана 22. став 1. КЗ, прописано је да кривица постоји ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачунљив и поступао са умишљајем, а био је свестан и да је био дужан и да је могао бити свестан да је његово дело забрањено.

Код кривичних дела против имовине, потребна је намера да се за себе или другога прибави противправна имовинска корист. Намера претпоставља постојање умишљаја, усмеравајући га на остварење одређеног циља и појачава вољни елемент код умишљаја.

Како је у изреци првостепене пресуде јасно наведено да је окривљени критичном приликом поступао у урачунљивом стању, у намери да присвајањем новца оштећеног у износу од 12.500 еура прибави себи противправну имовинску корист, иако је био свестан да је његово дело забрањено, дакле, описан је умишљај окривљеног приликом вршења предметног кривичног дела, то су наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, којима се указује да изрека првостепене пресуде не садржи субјективни елемент кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. КЗ, те да је на овај начин учињена повреда кривичног закона на штету окривљеног из члана 439. тачка 1. ЗКП, оцењени неоснованим.

Како је и Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени, у побијаној пресуди изнео јасне разлоге на страни 2, због чега налази да изрека првостепене пресуде садржи субјективна обележја кривичног дела због којег је окривљени оглашен кривим, то су оцењени неоснованим и наводи захтева да је потврђивањем првостепене пресуде другостепени суд учинио исту повреду кривичног закона.

Из наведених разлога, захтев браниоца окривљеног одбијен је као неоснован.

Са свега изложеног, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, донета је одлука као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                                   Председник већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                                              Невенка Важић, с.р.