Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Ktz br.1417/21 od 13.12.2021. godine protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede odredaba člana 84. i člana 164. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i konstatuje da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona u korist okrivljenih AA i BB.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca braniocima okrivljenih AA i BB – advokatima Bratislavu Stoiljkoviću i advokatu Branislavu Bogdanoviću, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ističe da su nižestepena rešenja doneta uz povredu odredaba člana 84. ZKP i člana 164. ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da su pobijanim rešenjima izdvojeni iz spisa predmeta dokazi pribavljeni posebnom dokaznom radnjom tajno praćenje i snimanje koji se nalaze na 3 CD-a i transkriptima audio zapisa, koji se odnose na okrivljene AA i BB kao nezakoniti, a koji su nastali prilikom sprovođenja naredbe sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije, te kojim je određeno tajno praćenje i snimanje okrivljenih VV i GG.

Prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju su nižestepeni sudovi nepravilno primenili odredbe člana 84. ZKP i člana 164. ZKP, jer je ugradnja i postavljanje tehničkih uređaja za audio i video dokumentovanje izvršeno u službenom vozilu MUP-a RS, koje su pored okrivljenih VV i GG (u odnosu na koje su donete naredbe o trajnom praćenju i snimanju), koristili i drugi policijski službenici, a među njima i okrivljeni AA i BB, te se materijal prikupljen i u odnosu na ove okrivljene ima smatrati slučajnim nalazom shodno odredbi člana 164. ZKP, koji nije u suprotnosti sa naredbom suda, niti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a zbog čega su pobijanim nižestepenim rešenjima pogrešno primenjene odredbe člana 84. ZKP i 164. ZKP, obzirom da su ovi dokazi izdvojeni iz spisa predmeta kao nezakoniti.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, po oceni ovoga suda, nisu osnovani.

Naime, istovetne navode, sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, Viši javni tužilac u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, pa kako je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, ocenio ove žalbene navode neosnovanim i na strani 2 stav 4 i 5 za svoj stav – da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se dokazi pribavljeni po osnovu posebne dokazne radnje ne mogu smatrati slučajnim nalazom, niti koristiti u odnosu na okrivljene AA i BB, imajući u vidu da je u obe naredbe izričito navedeno da se posebna dokazna radnja tajnog praćenja i snimanja sprovodi isključivo kada su u vozilu u kome je postavljen uređaj za snimanje prisutni okrivljeni VV i GG, posebno ceneći činjenicu da okrivljeni AA i BB nikada nisu istovremeno bili u patroli sa okrivljenima VV i GG, niti su sa njima koristili navedeno putničko vozilo, izneo je jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge i upućuje, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

Pri tome, po oceni ovoga suda, nije od značaja to što je u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz br.1306/2017, na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje, izražen stav da se materijal prikupljen dokaznom radnjom tajni nadzor komunikcije mogao koristiti i u postupku protiv drugog lica kao zakoniti dokaz, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, nalazeći da nižestepenim rešenjima nisu učinjene povrede zakona iz člana 84. ZKP i iz člana 164. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP.

Sa svega izloženog doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić