Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je uz primenu člana 604. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 od 28.09.2011. godine) našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su nižestepene presude donete uz učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP-a sa obrazloženjem da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjen zakon jer se u radnjama okrivljenog ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom. U vezi sa tim u zahtevu se ističe da ugrožavanje sigurnosti nekog lica, što je posledica predmetnog krivičnog dela, podrazumeva da je određeno lice uplašeno za svoj život i telo, kao i za život i telo njemu bliskog lica i s`obzirom na to da je strah koji je izazvan kod oštećenog ozbiljan, razumno je pretpostaviti da bi oštećeni delo koje je izazvalo ovakvu posledicu prijavio policiji ili ispričao nekom licu odnosno većem krugu lica, te se klonio izvršioca dela, odnosno lica koje je uputilo pretnju. Kako se u konkretnom slučaju to nije desilo, već je oštećena nastavila da komunicira sa okrivljenim, a policiju nije pozvala, to, po stavu branioca, do ugrožavanja sigurnosti oštećenih u konkretnom slučaju nije ni došlo.

Imajući u vidu da su pobijane presude donete pre 01.10.2013. godine, dakle, pre početka primene novog ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72 od 28.09.2011. godine), Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 604. stav 1. ZKP-a ispitao postojanje istaknute povrede zakona iz člana 369. tačka 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 od 03.09.2009. godine) , nalazeći da su izneti navodi branioca okrivljenog neosnovani.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ-a čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je stavom 2. istog člana propisan kvalifikovani oblik ovog dela - kada je delo iz stava 1. učinjeno prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice.

Predmetno krivično delo je svršeno kada je pretnjom stvoren osećaj ugroženosti kod lica kome, odnosno kojima se preti. Pri tome je za postojanje dela bitno da se radi o ozbiljnoj pretnji koja kod pasivnog subjekta izaziva nespokojstvo, uznemirenje ili strah za život i telesni integritet.

Iz činjeničnog opisa radnji predmetnog krivičnog dela okrivljenog datog u izreci prvostepene presude proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a, jer je okrivljeni kritičnom prilikom uputio pretnju oštećenoj rečima da mu je „pun k.... i nje i njenog supruga, da će ih išeketati i da je on karatista“. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedna pretnja je bila kvalifikovana imajući u vidu način upućivanja i njenu sadržinu čiji je smisao telesno povređivanje i da su kao takve kod oštećenih nesumnjivo izazvale osećaj ugroženosti, uznemirenosti i straha za ličnu bezbednost, što je dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela. Ovo posebno kada se imaju u vidu poremećeni odnosi između okrivljenog i oštećenih, razliku u godinama između istih, kao i da su sami oštećeni u svojim iskazima naveli da su se uplašili, uznemirili, kao i da su se osećali uplašeno za svoju sigurnost.

S`toga su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog Z.M. da je prvostepenom i drugostepenom presudom učinjena povreda zakona iz člana 369. tačka 1. ZKP-a na štetu okrivljenog.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da su nižestepeni sudovi povredili zakon u odnosu na okrivljenog, a u vezi sa pravom na odbranu i pravo na pravično suđenje (član 4), pravo na dokazivanje, pretpostavkom nevinosti (član 3), poukom o pravima (član 15) i dužnosti suda da potpuno i istinito utvrdi činjenice od važnosti za donošenje odluke (član 17), što, po nalaženju ovoga suda, nisu razlozi zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                     Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                 Janko Lazarević, s.r.