Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу и сматрајући да присуство јавног тужиоца и браниоца окривљеног не би било од значаја за доношење одлуке, одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП-а на којој је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је уз примену члана 604. ЗКП-а („Службени гласник РС“, број 72/11 од 28.09.2011. године) нашао:

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да су нижестепене пресуде донете уз учињену повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1. ЗКП-а са образложењем да је на утврђено чињенично стање погрешно примењен закон јер се у радњама окривљеног не стичу законска обележја кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. КЗ-а за које је оглашен кривим првостепеном пресудом. У вези са тим у захтеву се истиче да угрожавање сигурности неког лица, што је последица предметног кривичног дела, подразумева да је одређено лице уплашено за свој живот и тело, као и за живот и тело њему блиског лица и с`обзиром на то да је страх који је изазван код оштећеног озбиљан, разумно је претпоставити да би оштећени дело које је изазвало овакву последицу пријавио полицији или испричао неком лицу односно већем кругу лица, те се клонио извршиоца дела, односно лица које је упутило претњу. Како се у конкретном случају то није десило, већ је оштећена наставила да комуницира са окривљеним, а полицију није позвала, то, по ставу браниоца, до угрожавања сигурности оштећених у конкретном случају није ни дошло.

Имајући у виду да су побијане пресуде донете пре 01.10.2013. године, дакле, пре почетка примене новог ЗКП-а („Службени гласник РС“, број 72 од 28.09.2011. године), Врховни касациони суд је у смислу члана 604. став 1. ЗКП-а испитао постојање истакнуте повреде закона из члана 369. тачка 1. ЗКП-а („Службени гласник РС“, број 72/09 од 03.09.2009. године) , налазећи да су изнети наводи браниоца окривљеног неосновани.

Кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ-а чини онај ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, док је ставом 2. истог члана прописан квалификовани облик овог дела - када је дело из става 1. учињено према више лица или ако је дело изазвало узнемиреност грађана или друге тешке последице.

Предметно кривично дело је свршено када је претњом створен осећај угрожености код лица коме, односно којима се прети. При томе је за постојање дела битно да се ради о озбиљној претњи која код пасивног субјекта изазива неспокојство, узнемирење или страх за живот и телесни интегритет.

Из чињеничног описа радњи предметног кривичног дела окривљеног датог у изреци првостепене пресуде произлазе сва законска обележја кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 2. у вези става 1. КЗ-а, јер је окривљени критичном приликом упутио претњу оштећеној речима да му је „пун к.... и ње и њеног супруга, да ће их ишекетати и да је он каратиста“. По оцени Врховног касационог суда наведна претња је била квалификована имајући у виду начин упућивања и њену садржину чији је смисао телесно повређивање и да су као такве код оштећених несумњиво изазвале осећај угрожености, узнемирености и страха за личну безбедност, што је довољно за постојање предметног кривичног дела. Ово посебно када се имају у виду поремећени односи између окривљеног и оштећених, разлику у годинама између истих, као и да су сами оштећени у својим исказима навели да су се уплашили, узнемирили, као и да су се осећали уплашено за своју сигурност.

С`тога су неосновани наводи захтева браниоца окривљеног З.М. да је првостепеном и другостепеном пресудом учињена повреда закона из члана 369. тачка 1. ЗКП-а на штету окривљеног.

Бранилац окривљеног у захтеву указује да су нижестепени судови повредили закон у односу на окривљеног, а у вези са правом на одбрану и право на правично суђење (члан 4), право на доказивање, претпоставком невиности (члан 3), поуком о правима (члан 15) и дужности суда да потпуно и истинито утврди чињенице од важности за доношење одлуке (члан 17), што, по налажењу овога суда, нису разлози због којих окривљени преко браниоца може поднети овај ванредни правни лек у смислу члана 485. став 4. ЗКП-а, па је захтев браниоца окривљеног у овом делу одбачен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП-а и члана 487. став 1. тачка 2. ЗКП-а, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник,                                                                     Председник већа-судија,

Весна Веселиновић, с.р.                                                                 Јанко Лазаревић, с.р.