Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Zorana Skenderije, advokat Ljiljana Vijuk, zbog povrede zakona iz člana 163. i 164. Zakonika o krivičnom postupku i člana 485. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, a pobijane presude preinači ili ukine i vrati spise prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Skenderija, advokata Ljiljane Vijuk je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona time što je okrivljenom kao otežavajuća okolnost cenjena ranija osuđivanost, iako nije ispunjen uslov iz člana 55. KZ, pri čemu se, po navodima branioca, okrivljenom Zoranu Skenderiju ranija osuđivanost nije mogla uzeti kao otežavajuća okolnost, s obzirom da su sve osude, odnosno krivična dela izvršena u periodu od 2006. godine do 2009. godine, a poslednja osuda je iz 2015. godine. Dakle, od poslednje osude proteklo je više od 5 godina, pa je usled nedostataka otežavajućih okolnosti sud trebao izreći blažu kaznu.

Ovakvi navodi, po oceni Vrhovnog suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni pravnosnažnom presudom zbog krivičnog dela 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina, u koju je uračunato i vreme koje je proveo u pritvoru. Prilikom izricanja krivične sankcije, sud je cenio sve okolnosti u smislu člana 54. Krivičnog zakonika, te je kao otežavajuću okolnost cenio raniju osuđivanost kod okrivljenog obrazlažući da se radi o osudama za krivična dela druge vrste od kojih je protekao duži vremenski period, ali je u smislu navedenog člana kao otežavajuću okolnost okrivljenom cenio činjenicu da je četiri puta do sada osuđivan, između ostalog i na zatvorske kazne, pa je takva višestruka osuđivanost, koja po nalaženju suda ukazuje na sklonost kao protivpravnom ponašanju, uzeta u obzir prilikom odmeravanja kazne, te je sud primenom odredbe člana 54. pravilno odmerio kaznu okrivljenom, a da član 55. Krivičnog zakonika, suprotno navodima branioca, nije ni primenio. Stoga su ovakvi navodi branioca od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac numeriše da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 163. i 164. ZKP, pri čemu daljim obrazlaganjem ovih povreda, navodi da je Višem javnom tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici dostavljen materijal koji je prikupljen sprovođenjem dokazne radnje tajni nadzor komunikacije dana 04.10.2021. godine, a iz spisa predmeta se utvrđuje da je javni tužilac doneo naredbu o sprovođenju istrage KTI 72/21 30.09.2021. godine, dakle i pre nego što se upoznao sa dokaznim materijalom koji je prikupljen sprovođenjem tajnog nadzora što ukazuje na nezakonito postupanje tužilaštva, jer je naredba doneta i pre nego što je tužilac mogao doneti zaključak o postojanju osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, kojim navodima suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 296. stav 2. ZKP.

Pored toga, branilac ukazuje da je sud usled nedostatka otežavajućih okolnosti morao izreći blažu kaznu okrivljenom i morao je pravilno ceniti olakšavajuće okolnosti kao što je ponašanje okrivljenog nakon izvršenog krivičnog dela, te mu izreći blažu kaznu, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako odredbom članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 296. stav 2. i člana 441. stav 1. ZKP, to je u ovim delovima Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, u smislu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković