Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног Зорана Скендерије, адвокат Љиљана Вијук, због повреде закона из члана 163. и 164. Законика о кривичном поступку и члана 485. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, са предлогом да Врховни суд усвоји као основан поднети захтев, а побијане пресуде преиначи или укине и врати списе првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Врховном јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку (ЗКП), па је на седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те је по оцени навода изнетих у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Зорана Скендерија, адвоката Љиљане Вијук је неоснован у односу на повреду закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, док је у преосталом делу недозвољен.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву за заштиту законитости наводи да је побијаним пресудама учињена повреда закона тиме што је окривљеном као отежавајућа околност цењена ранија осуђиваност, иако није испуњен услов из члана 55. КЗ, при чему се, по наводима браниоца, окривљеном Зорану Скендерију ранија осуђиваност није могла узети као отежавајућа околност, с обзиром да су све осуде, односно кривична дела извршена у периоду од 2006. године до 2009. године, а последња осуда је из 2015. године. Дакле, од последње осуде протекло је више од 5 година, па је услед недостатака отежавајућих околности суд требао изрећи блажу казну.

Овакви наводи, по оцени Врховног суда, оцењени су као неосновани.

Из списа предмета произилази да је окривљени правноснажном пресудом због кривичног дела 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика осуђен на казну затвора у трајању од 5 година, у коју је урачунато и време које је провео у притвору. Приликом изрицања кривичне санкције, суд је ценио све околности у смислу члана 54. Кривичног законика, те је као отежавајућу околност ценио ранију осуђиваност код окривљеног образлажући да се ради о осудама за кривична дела друге врсте од којих је протекао дужи временски период, али је у смислу наведеног члана као отежавајућу околност окривљеном ценио чињеницу да је четири пута до сада осуђиван, између осталог и на затворске казне, па је таква вишеструка осуђиваност, која по налажењу суда указује на склоност као противправном понашању, узета у обзир приликом одмеравања казне, те је суд применом одредбе члана 54. правилно одмерио казну окривљеном, а да члан 55. Кривичног законика, супротно наводима браниоца, није ни применио. Стога су овакви наводи браниоца од стране Врховног суда оцењени као неосновани.

У преосталом делу поднетог захтева за заштиту законитости бранилац нумерише да је побијаним пресудама учињена повреда закона из члана 163. и 164. ЗКП, при чему даљим образлагањем ових повреда, наводи да је Вишем јавном тужилаштву у Сремској Митровици достављен материјал који је прикупљен спровођењем доказне радње тајни надзор комуникације дана 04.10.2021. године, а из списа предмета се утврђује да је јавни тужилац донео наредбу о спровођењу истраге КТИ 72/21 30.09.2021. године, дакле и пре него што се упознао са доказним материјалом који је прикупљен спровођењем тајног надзора што указује на незаконито поступање тужилаштва, јер је наредба донета и пре него што је тужилац могао донети закључак о постојању основане сумње да је окривљени извршио кривично дело, којим наводима суштински указује на повреду закона из члана 296. став 2. ЗКП.

Поред тога, бранилац указује да је суд услед недостатка отежавајућих околности морао изрећи блажу казну окривљеном и морао је правилно ценити олакшавајуће околности као што је понашање окривљеног након извршеног кривичног дела, те му изрећи блажу казну, а којим наводима бранилац суштински указује на повреду закона из члана 441. став 1. ЗКП.

Како одредбом чланом 485. став 4. ЗКП који прописује разлоге због којих окривљени односно његов бранилац сходно правима која има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека, због повреде закона из члана 296. став 2. и члана 441. став 1. ЗКП, то је у овим деловима Врховни суд захтев за заштиту законитости оценио као недозвољен.

Из напред изнетих разлога, у смислу одредбе члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, Врховни суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа – судија

Марија Рибарић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Мирољуб Томић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић