Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 747/15 od 07.10.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog M.M., a presuda Osnovnog suda u Somboru Kv 232/15 od 05.06.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog M.M., advokat J.I., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine ili ih preinači, tako što će okrivljenom izreći jedinstvenu kaznu zatvora u skladu sa zakonom i svrhom kažnjavanja.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog M.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je decenijska kazna zatvora koja je okrivljenom izrečena pobijanim presudama nerealna, u suprotnosti sa sudskom praksom i u suprotnosti sa članom 60. KZ, koji je važio u vreme izvršenja nekih krivičnih dela za koja su okrivljenom izrečena kazne kasnije ušle u sastav jedinstvene kazne zatvora i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu Krivičnog zakonika po kojoj bi se okrivljenom mogla izreći kazna zatvora samo do deset godina zatvora. Branilac smatra da je okrivljenom sukcesivno suđeno, u više postupaka, za svaku krivičnu radnju kao posebno delo, iako su sva ta dela mogla da uđu u konstrukciju jednog krivičnog dela u produženom trajanju, te je u tom smislu po oceni branioca okrivljenom u konkretnom slučaju bilo moguće izreći samo maksimalnu kaznu koja je propisana za krivično delo iz člana 204. stav 1. KZ, odnosno kaznu zatvora do osam godina.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje da je pobijanim presudama odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud najpre nalazi da iz spisa predmeta proizilazi da su u sastav jedinstvene kazne koja je okrivljenom izrečena pobijanim presudama ušle kazne iz presuda kojima je okrivljeni oglašen krivim za dva krivična dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ za koje je propisana novčana kazna ili zatvor do tri godine, te za više krivičnih dela teška krađa iz člana 204. KZ za koje je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina, kao i za krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina.

Odredbom člana 60. stav 2. tačka 3) Krivičnog zakonika je propisano da ako su za sva krivična dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine jedinstvena kazna ne može biti veća od deset godina zatvora.

Iz svega navedenog, po oceni ovog suda, jasno proizilazi, da su u sastav jedinstvene kazne koja je okrivljenom izrečena pobijanim presudama, ušle kazne zatvora koje su okrivljenom izrečene u postupcima koji su protiv njega vođeni i u kojima je okrivljeni oglašen krivim i osuđen za krivična dela propisana Krivičnim zakonikom (a u odnosu na koja krivična dela se navedeni zakon u pogledu zaprećene kazne nije menjao), te da je za neka od tih dela, propisana kazna zatvora veća od tri godine, zbog čega su neosnovani navodi branioca okrivljenog da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 60. stav 2. tačka 3) KZ, koja propisuje da se okrivljenom ne može izreći kazna zatvora veća od deset godina u slučaju da su za sva krivična dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine.

Postojanje produženog krivičnog dela stvar je pravne ocene, a zatim odluke o kazni, pa se primena odredaba člana 61. KZ okončava donošenjem pravnosnažne presude, a pitanje povrede, ovih odredaba krivičnog zakona ne može biti predmet odlučivanja u postupku za izricanje jedinstvene kazne, jer sud nije za to ovlašćen na osnovu člana 552. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenog zahtevom ukazuje na to da su pobijane presude donete uz povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, pri čemu je, po oceni ovog suda, u postupku za preinačenje odluke o kazni na osnovu člana 552. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 556. stav 1. tačka 1) ZKP jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 10 godina i 7 meseci na koju je okrivljeni osuđen pobijanim presudama, u svemu izrečena u skladu sa članom 60. stav 2. tačka 2) KZ, jer je veća od najteže utvrđene kazne, a manja od zbira utvrđenih kazni.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je pobijanim presudama potpuno negiran smisao opštih pravila odmeravanja kazne, uzimajući u obzir ugrožavanje i povredu zaštićenog dobra, te da je okrivljeni iako je mlad čovek koji ima porodicu i maloletno dete, nepravedno osuđen na decenijsku kaznu zatvora zbog krađe.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje na to da u pobijanim presudama sud prilikom odmeravanja kazne nije uzeo u obzir sve činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, odnosno ukazuje na povredu iz člana 441. stav 1. ZKP, što nije razlog propisan članom 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, iz kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocennio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                     Janko Lazarević,s.r.