Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 747/15 од 07.10.2015. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног М.М., а пресуда Основног суда у Сомбору Кв 232/15 од 05.06.2015. године је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости је благовремено поднео бранилац окривљеног М.М., адвокат Ј.И., у смислу члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине или их преиначи, тако што ће окривљеном изрећи јединствену казну затвора у складу са законом и сврхом кажњавања.

Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Бранилац окривљеног М.М. у захтеву за заштиту законитости истиче да је деценијска казна затвора која је окривљеном изречена побијаним пресудама нереална, у супротности са судском праксом и у супротности са чланом 60. КЗ, који је важио у време извршења неких кривичних дела за која су окривљеном изречена казне касније ушле у састав јединствене казне затвора и да је у конкретном случају требало применити одредбу Кривичног законика по којој би се окривљеном могла изрећи казна затвора само до десет година затвора. Бранилац сматра да је окривљеном сукцесивно суђено, у више поступака, за сваку кривичну радњу као посебно дело, иако су сва та дела могла да уђу у конструкцију једног кривичног дела у продуженом трајању, те је у том смислу по оцени браниоца окривљеном у конкретном случају било могуће изрећи само максималну казну која је прописана за кривично дело из члана 204. став 1. КЗ, односно казну затвора до осам година.

Изнетим наводима, по оцени овог суда, бранилац окривљеног указује да је побијаним пресудама одлуком о кривичној санкцији повређен закон, односно указује на повреду закона из члана 439. тачка 3) ЗКП.

Врховни касациони суд најпре налази да из списа предмета произилази да су у састав јединствене казне која је окривљеном изречена побијаним пресудама ушле казне из пресуда којима је окривљени оглашен кривим за два кривична дела крађа из члана 203. став 1. КЗ за које је прописана новчана казна или затвор до три године, те за више кривичних дела тешка крађа из члана 204. КЗ за које је прописана казна затвора од једне до осам година, као и за кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ за које је прописана казна затвора од шест месеци до пет година.

Одредбом члана 60. став 2. тачка 3) Кривичног законика је прописано да ако су за сва кривична дела у стицају прописане казне затвора до три године јединствена казна не може бити већа од десет година затвора.

Из свега наведеног, по оцени овог суда, јасно произилази, да су у састав јединствене казне која је окривљеном изречена побијаним пресудама, ушле казне затвора које су окривљеном изречене у поступцима који су против њега вођени и у којима је окривљени оглашен кривим и осуђен за кривична дела прописана Кривичним закоником (а у односу на која кривична дела се наведени закон у погледу запрећене казне није мењао), те да је за нека од тих дела, прописана казна затвора већа од три године, због чега су неосновани наводи браниоца окривљеног да је у конкретном случају требало применити одредбу члана 60. став 2. тачка 3) КЗ, која прописује да се окривљеном не може изрећи казна затвора већа од десет година у случају да су за сва кривична дела у стицају прописане казне затвора до три године.

Постојање продуженог кривичног дела ствар је правне оцене, а затим одлуке о казни, па се примена одредаба члана 61. КЗ окончава доношењем правноснажне пресуде, а питање повреде, ових одредаба кривичног закона не може бити предмет одлучивања у поступку за изрицање јединствене казне, јер суд није за то овлашћен на основу члана 552. став 1. тачка 1) ЗКП.

Из изнетих разлога, неосновано бранилац окривљеног захтевом указује на то да су побијане пресуде донете уз повреде закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, при чему је, по оцени овог суда, у поступку за преиначење одлуке о казни на основу члана 552. став 1. тачка 1) ЗКП у вези члана 556. став 1. тачка 1) ЗКП јединствена казна затвора у трајању од 10 година и 7 месеци на коју је окривљени осуђен побијаним пресудама, у свему изречена у складу са чланом 60. став 2. тачка 2) КЗ, јер је већа од најтеже утврђене казне, а мања од збира утврђених казни.

Поред тога, бранилац окривљеног у захтеву истиче да је побијаним пресудама потпуно негиран смисао општих правила одмеравања казне, узимајући у обзир угрожавање и повреду заштићеног добра, те да је окривљени иако је млад човек који има породицу и малолетно дете, неправедно осуђен на деценијску казну затвора због крађе.

Изнетим наводима, по оцени овог суда, бранилац окривљеног указује на то да у побијаним пресудама суд приликом одмеравања казне није узео у обзир све чињенице које утичу да казна буде већа или мања, односно указује на повреду из члана 441. став 1. ЗКП, што није разлог прописан чланом 485. став 4. ЗКП, због којег окривљени преко браниоца може поднети овај ванредни правни лек, из којих разлога је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу оценнио као недозвољен.

Из изнетих разлога Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде, у односу на одбијајући део на основу члана 491. став 1. ЗКП, а на основу члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП у делу у којем је захтев одбацио као недозвољен.

Записничар-саветник                                                                                                          Председник већа-судија

Ивана Тркуља Веселиновић,с.р.                                                                                     Јанко Лазаревић,с.р.