Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, nakon čega je održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona odredbu člana 439. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da je sud povredio zakon na štetu osuđenog kada ga je prema činjeničnom stanju koje je utvrdio oglasio krivim zbog izvršenog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Odbrana nalazi da iz iskaza svedoka proizlazi da je okrivljeni oštećenog, nakon što mu je uputio inkriminisane reči, udarao po vratu, grudnom košu i levoj nadlaktici nanevši mu tom prilikom lake telesne povrede, pa kako je očigledno da je okrivljeni inkriminisanu pretnju realizovao tako da je krivično delo ugrožavanje sigurnosti konzumirano krivičnim delom laka telesna povreda te odbrana nalazi da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitna obeležja krivičnog dela za koje je osuđen već se, u konkretnom slučaju, radi o krivičnom delu laka telesna povreda koje se goni po privatnoj tužbi.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, nakon što je održao glavni pretres, pravilno zaključio da iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela proizlaze sva bitna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ. Naime, iz opisa radnji u izreci prvostepene presude, da je okrivljeni na opisanom mestu i u opisanom vremenu, oštećenom uputio pretnju da će napasti na njegov život rečima „ubiću te“ , „zapaliću te“ i „isteraću te iz ...“, „j... ti majku krvavu“, učinjenim u uračunljivom stanju i sa umišljajem, proizlaze kako sva objektivna obeležja, koja se odnose na radnju izvršenja krivičnog dela, tako i subjektivna obeležja koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, iz kojih razloga je okrivljeni AA pravilnom primenom krivičnog zakona pravnosnažno oglašen krivim i osuđen zbog izvršenog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Osim toga, neosnovan je i navod da je krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ konzumirano krivičnim delom laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, koje se goni po privatnoj tužbi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izneti navodi, u podnetom zahtevu, predstavljaju viđenje događaja očima odbrane, jer činjenice vezano za udaranje i nanošenje lakih telesnih povreda nisu navedene niti u optužnom aktu javnog tužioca niti u izreci prvostepene presude, tako da se iznetim navodima neosnovano ukazuje na iznete okolnosti i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, te primenom člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                        Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                                                   Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić