Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, након чега је одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Поднетим захтевом браниоца окривљеног се указује на повреду кривичног закона одредбу члана 439. тачка 1) ЗКП, уз образложење да је суд повредио закон на штету осуђеног када га је према чињеничном стању које је утврдио огласио кривим због извршеног кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ. Одбрана налази да из исказа сведока произлази да је окривљени оштећеног, након што му је упутио инкриминисане речи, ударао по врату, грудном кошу и левој надлактици наневши му том приликом лаке телесне повреде, па како је очигледно да је окривљени инкриминисану претњу реализовао тако да је кривично дело угрожавање сигурности конзумирано кривичним делом лака телесна повреда те одбрана налази да се у радњама окривљеног не стичу битна обележја кривичног дела за које је осуђен већ се, у конкретном случају, ради о кривичном делу лака телесна повреда које се гони по приватној тужби.

Врховни касациони суд ове наводе у поднетом захтеву браниоца окривљеног оцењује као неосноване.

Врховни касациони суд налази да је првостепени суд, након што је одржао главни претрес, правилно закључио да из чињеничног описа радње извршења кривичног дела произлазе сва битна обележја кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ. Наиме, из описа радњи у изреци првостепене пресуде, да је окривљени на описаном месту и у описаном времену, оштећеном упутио претњу да ће напасти на његов живот речима „убићу те“ , „запалићу те“ и „истераћу те из ...“, „ј... ти мајку крваву“, учињеним у урачунљивом стању и са умишљајем, произлазе како сва објективна обележја, која се односе на радњу извршења кривичног дела, тако и субјективна обележја која се односе на урачунљивост и умишљај окривљеног, из којих разлога је окривљени АА правилном применом кривичног закона правноснажно оглашен кривим и осуђен због извршеног кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ.

Осим тога, неоснован је и навод да је кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ конзумирано кривичним делом лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, које се гони по приватној тужби.

По оцени Врховног касационог суда изнети наводи, у поднетом захтеву, представљају виђење догађаја очима одбране, јер чињенице везано за ударање и наношење лаких телесних повреда нису наведене нити у оптужном акту јавног тужиоца нити у изреци првостепене пресуде, тако да се изнетим наводима неосновано указује на изнете околности и на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, те применом члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                                        Олгица Козлов, с.р.

Председник већа-судија,                                                                                                                                   Бата Цветковић, с,р,

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић