Branilac okrivljenog D.M., advokat Ž.M., u smislu člana 482. i člana 483. stav 1. i 2. ZKP-a, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. i 2. u vezi člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. u vezi člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je podneti zahtev osnovan, te da pobijane pravnosnažne presude preinači tako što će okrivljenog D.M. osloboditi od optužbe ili tako što će okrivljenog D.M. oglasiti krivim po blažem zakonu - za krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, te da mu u smislu člana 488. stav 3. ZKP-a odloži izvršenje kazne.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011) našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Branilac okrivljenog D.M. u podnetom zahtevu navodi da se „pravno rezonovanje“ nižestepenih sudova ne može prihvatiti jer se zasniva na pogrešnoj primeni krivičnog zakona i to iz razloga što je odredbom člana 182. stav 1. KZ propisano da „ko pod uslovima iz člana 178. stav 1. i 2, člana 179. stav 1. i člana 181. stav 1. i 2. ovog Zakonika izvrši neku drugu polnu radnju“, što ukazuje da se osnovno krivično delo može učiniti samo pod uslovom da je nedozvoljena polna radnja učinjena upotrebom sile ili primenom ozbiljne pretnje odnosno upravo onako kako je to propisano citiranom odredbom iz člana 178. KZ (krivično delo silovanje) što važi i za konkretan slučaj. Dakle, branilac okrivljenog stoji na stanovištu da konkretne radnje koje je okrivljeni preduzeo prema oštećenoj kao žrtvi krivičnog dela, ako nisu preduzete uz upotrebu sile ili pretnje, ne mogu predstavljati predmetno krivično delo za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen, a kako pravnosnažno utvrđeno činjenično stanje ne sadrži obeležja sile ili pretnje, u radnjama okrivljenog D.M. bi se mogla steći samo zakonska obeležja bića krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ, te su po stavu odbrane, u redovnom krivičnom postupku učinjene povrede zakona iz člana 439. tačka 1. i 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjuje kao neosnovane. Naime, vezivanje odredbe člana 182. stav 1. Krivičnog zakonika - nedozvoljene polne radnje, sa odredbom člana 181. stav 2. i 3. KZ podrazumeva da su nedozvoljene polne radnje preduzete, kao u konkretnom slučaju od strane okrivljenog D.M., u svojstvu učitelja (nastavnika) prema detetu (učenici V.K.). Kako krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ nije dovedeno u vezu sa članom 178. KZ (silovanje), to znači da sila i pretnja ne predstavljaju bitna obeležja predmetnog krivičnog dela za koje je okrivljeni D.M. oglašen krivim. Dakle, iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela, za koje je okrivljeni D.M. optužen i oglašen krivim proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 2. i 3. Krivičnog zakonika, te su predmetne radnje okrivljenog D.M., od strane prvostepenog i drugostepenog suda pravilno pravno kvalifikovane upravo kao krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 2. i 3. KZ. Ove navode, u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog D.M., neosnovano je isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela nedozvoljene polne radnje, koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i na njih upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a.

Osim toga, zahtevom branioca okrivljenog D.M. se ističe da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 483. stav 2. tačka 2. u vezi člana 460. ZKP-a, no kako članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP-a povrede ovih odredaba ZKP-a nisu predviđene kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti, od strane okrivljenog preko branioca, Vrhovni kasacioni sud o njima nije odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                Dragiša Đorđević, s.r.