Бранилац окривљеног Д.М., адвокат Ж.М., у смислу члана 482. и члана 483. став 1. и 2. ЗКП-а, поднео је захтев за заштиту законитости против наведених правноснажних пресуда, због повреде закона из члана 439. тачка 1. и 2. у вези члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП-а и због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. у вези члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП-а, са предлогом да Врховни касациони суд утврди да је поднети захтев основан, те да побијане правноснажне пресуде преиначи тако што ће окривљеног Д.М. ослободити од оптужбе или тако што ће окривљеног Д.М. огласити кривим по блажем закону - за кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика, те да му у смислу члана 488. став 3. ЗКП-а одложи извршење казне.

Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а, након достављања примерка захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП-а, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, уз примену члана 604. ЗКП-а („Службени гласник РС“, број 72/2011) нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Бранилац окривљеног Д.М. у поднетом захтеву наводи да се „правно резоновање“ нижестепених судова не може прихватити јер се заснива на погрешној примени кривичног закона и то из разлога што је одредбом члана 182. став 1. КЗ прописано да „ко под условима из члана 178. став 1. и 2, члана 179. став 1. и члана 181. став 1. и 2. овог Законика изврши неку другу полну радњу“, што указује да се основно кривично дело може учинити само под условом да је недозвољена полна радња учињена употребом силе или применом озбиљне претње односно управо онако како је то прописано цитираном одредбом из члана 178. КЗ (кривично дело силовање) што важи и за конкретан случај. Дакле, бранилац окривљеног стоји на становишту да конкретне радње које је окривљени предузео према оштећеној као жртви кривичног дела, ако нису предузете уз употребу силе или претње, не могу представљати предметно кривично дело за које је окривљени правноснажно осуђен, а како правноснажно утврђено чињенично стање не садржи обележја силе или претње, у радњама окривљеног Д.М. би се могла стећи само законска обележја бића кривичног дела увреде из члана 170. став 1. КЗ, те су по ставу одбране, у редовном кривичном поступку учињене повреде закона из члана 439. тачка 1. и 2. ЗКП-а.

Врховни касациони суд ове наводе у захтеву за заштиту законитости оцењује као неосноване. Наиме, везивање одредбе члана 182. став 1. Кривичног законика - недозвољене полне радње, са одредбом члана 181. став 2. и 3. КЗ подразумева да су недозвољене полне радње предузете, као у конкретном случају од стране окривљеног Д.М., у својству учитеља (наставника) према детету (ученици В.К.). Како кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 1. КЗ није доведено у везу са чланом 178. КЗ (силовање), то значи да сила и претња не представљају битна обележја предметног кривичног дела за које је окривљени Д.М. оглашен кривим. Дакле, из чињеничног описа радње извршења кривичног дела, за које је окривљени Д.М. оптужен и оглашен кривим произлазе сви објективни и субјективни елементи бића кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези члана 181. став 2. и 3. Кривичног законика, те су предметне радње окривљеног Д.М., од стране првостепеног и другостепеног суда правилно правно квалификоване управо као кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези члана 181. став 2. и 3. КЗ. Ове наводе, у захтеву за заштиту законитости, бранилац окривљеног Д.М., неосновано је истицао у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у образложењу пресуде је дао јасне и довољне разлоге за правну квалификацију кривичног дела недозвољене полне радње, које разлоге Врховни касациони суд у свему прихвата и на њих упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП-а.

Осим тога, захтевом браниоца окривљеног Д.М. се истиче да су побијане правноснажне пресуде донете уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 483. став 2. тачка 2. у вези члана 460. ЗКП-а, но како чланом 485. став 4. у вези става 1. ЗКП-а повреде ових одредаба ЗКП-а нису предвиђене као разлог за подношење овог ванредног правног лека - захтева за заштиту законитости, од стране окривљеног преко браниоца, Врховни касациони суд о њима није одлучивао.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                           Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                                Драгиша Ђорђевић, с.р.