Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene LJ.Đ., Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, a u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa rešenjima protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene LJ.Đ., adv. S.B., je neosnovan.

Branilac okrivljene LJ.Đ. u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su i prvostepeni i drugostepeni sud odbijajući molbu osuđene za uslovno otpuštanje sa izdržavanja jedinstvene kazne zatvora u trajanju od 11 godina i 10 meseci po pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Novom Sadu Kv br. 715/11 od 31.05.2011. godine, potvrđene presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2756/11 od 06.07.2011. godine učinili povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, jer su pri odlučivanju o uslovnom otpuštanju osuđene LJ.Đ., primenili odredbu člana 46. stav 1. Krivičnog zakonika koji se primenjuje od 01.01.2013. godine, a ne odredbe Krivičnog zakonika koji se primenjuje od 01.01.2006. godine kao zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela odnosno blažeg zakona, a što je propisano i članom 5. Krivičnog zakonika prema kome se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

Iznete navode u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene LJ.Đ., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 46. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12 od 24.12.2012. godine), propisano je da će sud osuđenog koji je izdržao dve trećine kazne zatvora uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s`obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje pokazuju da je u odnosu na njega postignuta svrha kažnjavanja. Ne može se uslovno otpustiti osuđeni koji je tokom izdržavanja kazne dva puta disciplinski kažnjavan i kome su oduzete dodeljene pogodnosti.

Kako se u konkretnom slučaju radi o postupku izvršenja kazne, izrečene pravnosnažnom presudom, to se u odnosu na ovu osuđenu ne mogu primeniti odredbe o primeni blažeg zakona (član 5. KZ), jer se blaži zakon obavezno primenjuje do pravnosnažnosti presude, a nakon pravnosnažnosti presude samo ukoliko po vanrednom pravnom sredstvu dođe do ukidanja presude, odnosno ponovnog suđenja.

Stoga Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju pravilno prvostepeni sud prilikom odlučivanja o uslovnom otpuštanju osuđene LJ.Đ. sa izdržavanja izrečene jedinstvene kazne zatvora, kao i drugostepeni sud u postupku po žalbi primenio odredbu člana 46. stav 1. Krivičnog zakonika koji se primenjuje od 01.01.2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 121/12 od 24.12.2012. godine), te su sva ukazivanja u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca osuđene o učinjenoj povredi zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP ocenjena kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud je iz iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                           Nevenka Važić, s.r.