Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а након достављања примерка захтева за заштиту законитости браниоца окривљене Љ.Ђ., Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП-а, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљене, а у смислу члана 488. став 2. ЗКП-а, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са решењима против којих је захтев поднет, па је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљене Љ.Ђ., адв. С.Б., је неоснован.

Бранилац окривљене Љ.Ђ. у поднетом захтеву за заштиту законитости указује да су и првостепени и другостепени суд одбијајући молбу осуђене за условно отпуштање са издржавања јединствене казне затвора у трајању од 11 година и 10 месеци по правноснажној пресуди Вишег суда у Новом Саду Кв бр. 715/11 од 31.05.2011. године, потврђене пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 2756/11 од 06.07.2011. године учинили повреду закона из члана 439. тачка 2. ЗКП-а, јер су при одлучивању о условном отпуштању осуђене Љ.Ђ., применили одредбу члана 46. став 1. Кривичног законика који се примењује од 01.01.2013. године, а не одредбе Кривичног законика који се примењује од 01.01.2006. године као закона који је важио у време извршења кривичног дела односно блажег закона, а што је прописано и чланом 5. Кривичног законика према коме се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.

Изнете наводе у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљене Љ.Ђ., Врховни касациони суд оцењује неоснованим а из следећих разлога:

Одредбом члана 46. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, број 121/12 од 24.12.2012. године), прописано је да ће суд осуђеног који је издржао две трећине казне затвора условно отпустити са издржавања казне, ако се у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна не учини ново кривично дело. При оцени да ли ће се осуђени условно отпустити узеће се у обзир његово владање за време издржавања казне, извршавање радних обавеза, с`обзиром на његову радну способност, као и друге околности које показују да је у односу на њега постигнута сврха кажњавања. Не може се условно отпустити осуђени који је током издржавања казне два пута дисциплински кажњаван и коме су одузете додељене погодности.

Како се у конкретном случају ради о поступку извршења казне, изречене правноснажном пресудом, то се у односу на ову осуђену не могу применити одредбе о примени блажег закона (члан 5. КЗ), јер се блажи закон обавезно примењује до правноснажности пресуде, а након правноснажности пресуде само уколико по ванредном правном средству дође до укидања пресуде, односно поновног суђења.

Стога Врховни касациони суд закључује да је у конкретном случају правилно првостепени суд приликом одлучивања о условном отпуштању осуђене Љ.Ђ. са издржавања изречене јединствене казне затвора, као и другостепени суд у поступку по жалби применио одредбу члана 46. став 1. Кривичног законика који се примењује од 01.01.2013. године („Службени гласник РС“, број 121/12 од 24.12.2012. године), те су сва указивања у захтеву за заштиту законитости браниоца осуђене о учињеној повреди закона из члана 439. тачка 2. ЗКП оцењена као неоснована.

Врховни касациони суд је из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                            Председник већа-судија,

Зорица Стојковић, с.р.                                                                                           Невенка Важић, с.р.