Branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da radnje okrivljene opisane u izreci prvostepene presude imaju obeležja krivičnog dela uvreda, te s tim u vezi navodi da namera omalovažavanja predstavlja subjektivni element krivičnog dela i da ista ne proizilazi iz izvedenih dokaza, utvrđenog činjeničnog stanja, načina izražavanja ili drugih okolnosti, a bez tog subjektivnog elementa, nema ni krivičnog dela iz člana 170. stav 1. KZ, s obzirom da namera omalovažavnja ulazi u njen pojam, iako nije eksplicitno sadržana u biću predmetnog krivičnog dela. Takođe navodi da uvredljivo izražavanje o drugom, u cilju zaštite svojih opravdanih interesa, ukoliko nije preduzeto u nameri omalovažavanja, isključuje protivpravnost dela i s toga ne predstavlja krivčno delo uvreda iz člana 170. KZ, te bi u toj situaciji sud morao doneti oslobađajuću presudu.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljene, datom u izreci prvostepene presude naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi oštećenog, pošto je okrivljena nakon verbalnog sukoba sa privatnim tužiocem BB, koji joj nije dozvolio prskanje trave uz samu ogradu koja deli njihova dvorišta, reagovala tako što je počela da viče, da govori da će mu ući u dvorište, da će poprskati travu jer je to njeno, te mu je tom prilikom uputila i psovku – opsovala mu mater, a koje reči – psovka objektivno posmatrano predstavljaju uvredu odnosno izjavu omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva koje su kod privatnog tužioca izazvale osećaj uvređenosti, a tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljene upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Pored iznetog, nasuprot navodima zahteva, iz izreke pravnosnažne prvostepene presude proizilazi da je ponašanje okrivljene prema privatnom tužiocu „uvredljivo i da predstavlja omalovažavanje privatnog tužioca“.

Pri tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da, namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ, predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava i zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, što nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu našli.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ukazuje na nepostojanje subjektivnih zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljene u preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažno okončanom postupku, a vezano za radnje koje je okrivljena kritičnom prilikom preduzela, reči koje je uputila privatnom tužiocu, komentariše iskaze svedoka i privatnog tužioca, ukazuje na kotradiktornosti u navedenim iskazima, na koji način ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 440. ZKP. Branilac okrivljene navodima zahteva osporava i zaključak nižestepenih sudova i ukazuje da kod okrivljene nije postojala namera omalovažavanja, na koji način i u ovom delu pravnosnažne presude osporava zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljene AA numeriše i obrazlaže povrede zakona iz člana 500. stav 1. tačka 6) ZKP i člana 501. stav 1. i stav 2. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku, u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnsono povrede zakona iz člana 440. ZKP, kao i povrede zakona iz člana 500. stav 1. tačka 6) ZKP i člana 501. stav 1. i stav 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljene u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                   Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić