Бранилац окривљене АА у захтеву за заштиту законитости указује да је побијаним правноснажним пресудама учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, јер је погрешно становиште нижестепених судова да радње окривљене описане у изреци првостепене пресуде имају обележја кривичног дела увреда, те с тим у вези наводи да намера омаловажавања представља субјективни елемент кривичног дела и да иста не произилази из изведених доказа, утврђеног чињеничног стања, начина изражавања или других околности, а без тог субјективног елемента, нема ни кривичног дела из члана 170. став 1. КЗ, с обзиром да намера омаловажавња улази у њен појам, иако није експлицитно садржана у бићу предметног кривичног дела. Такође наводи да увредљиво изражавање о другом, у циљу заштите својих оправданих интереса, уколико није предузето у намери омаловажавања, искључује противправност дела и с тога не представља кривчно дело увреда из члана 170. КЗ, те би у тој ситуацији суд морао донети ослобађајућу пресуду.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљене Врховни касациони суд оцењује као неосноване.

По налажењу овога суда, у чињеничном опису радње извршења окривљене, датом у изреци првостепене пресуде назначене су све чињенице и околности које чине законска обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, за које је окривљена оглашена кривом правноснажном пресудом и то како објективне, у односу на радњу извршења која се у конкретном случају састоји у увреди оштећеног, пошто је окривљена након вербалног сукоба са приватним тужиоцем ББ, који јој није дозволио прскање траве уз саму ограду која дели њихова дворишта, реаговала тако што је почела да виче, да говори да ће му ући у двориште, да ће попрскати траву јер је то њено, те му је том приликом упутила и псовку – опсовала му матер, а које речи – псовка објективно посматрано представљају увреду односно изјаву омаловажавања приватног тужиоца и непоштовање његовог достојанства које су код приватног тужиоца изазвале осећај увређености, а тако и субјективне које се тичу урачунљивости и умишљаја окривљене управљеног на извршење кривичног дела у питању.

Поред изнетог, насупрот наводима захтева, из изреке правноснажне првостепене пресуде произилази да је понашање окривљене према приватном тужиоцу „увредљиво и да представља омаловажавање приватног тужиоца“.

При томе, Врховни касациони суд налази да, намера омаловажавања није законско обележје кривичног дела увреда, већ је ставом 4. члана 170. КЗ, предвиђен основ искључења постојања кривичног дела у ситуацији када је увредљива изјава дата, између осталог, у одбрани неког права и заштити оправданих интереса, под условом да се из начина изражавања или других околности види да то није учињено у намери омаловажавања, што нижестепени судови у конкретном случају нису нашли.

Из изнетих разлога, неосновано се у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљене указује на непостојање субјективних законских обележја предметног кривичног дела и да је правноснажна пресуда донета уз повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

У преосталом делу захтев за заштиту законитости браниоца окривљене АА је недозвољен.

Наиме, бранилац окривљене у преосталом делу захтева за заштиту законитости оспорава чињенично стање утврђено у правноснажно окончаном поступку, а везано за радње које је окривљена критичном приликом предузела, речи које је упутила приватном тужиоцу, коментарише исказе сведока и приватног тужиоца, указује на котрадикторности у наведеним исказима, на који начин указује на повреду кривичног закона из члана 440. ЗКП. Бранилац окривљене наводима захтева оспорава и закључак нижестепених судова и указује да код окривљене није постојала намера омаловажавања, на који начин и у овом делу правноснажне пресуде оспорава због погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања, односно повреде закона из члана 440. ЗКП.

Поред изнетог, бранилац окривљене АА нумерише и образлаже повреде закона из члана 500. став 1. тачка 6) ЗКП и члана 501. став 1. и став 2. ЗКП.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени односно његов бранилац, сходно правима која има у поступку, у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости, против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, однсоно повреде закона из члана 440. ЗКП, као и повреде закона из члана 500. став 1. тачка 6) ЗКП и члана 501. став 1. и став 2. ЗКП, Врховни касациони суд је захтев браниоца окривљене у овом делу, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                            Председник већа-судија

Ирина Ристић, с.р.                                                                                                   Бата Цветковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић