Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog AA, advokat Svetislav Bojić, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenom izrekne kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, koja će se izvršiti na taj način što isti ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, sa elektronskim nadzorom.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ističe da je povređen zakon na štetu okrivljenog, te da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti – i to Krivični zakonik, umesto Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, budući da je u vreme izvršenja krivičnih dela, okrivljeni imao 18 godina života, te su u konkretnom slučaju, prema navodima zahteva, nižestepeni sudovi morali postupati shodno odredbama člana 41. stav 1. i člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Zbog navedenog, branilac smatra da je u konkretnom slučaju učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Takođe, branilac smatra i da je sud donoseći odluku o krivičnoj sankciji, odnosno opozivajući uslovnu osudu okrivljenom, morao imati u vidu da je prema istom prilikom izricanja navedene uslovne osude pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu Spk 130/14 od 28.08.2014. godine, takođe primenjen Krivični zakonik, umesto Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, zbog čega branilac smatra da je nižestepeni sud u konkretnom slučaju, bespotrebno opozvao navedenu uslovnu osudu, kao i da pritom nije cenio ni odredbu člana 67. stav 4. Krivičnog zakonika. Time je prema navodima zahteva, učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Iznetim navodima, iako branilac formalno označava povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, po oceni ovog suda, isti suštinski ukazuje na povredu člana 41. stav 1. i člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, kao i na povredu člana 67. stav 4. Krivičnog zakonika.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 41. stav 1. i člana 46. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica i člana 67. stav 4. Krivičnog zakonika, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, odbacio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                       Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić