Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости је благовремено поднео бранилац окривљеног АА, адвокат Светислав Бојић, у смислу члана 485. став 4. ЗКП, а због повреда закона из члана 439. тачка 2) и 3) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји поднети захтев, преиначи побијане пресуде и окривљеном изрекне казну затвора у трајању од 1 (једне) године, која ће се извршити на тај начин што исти не сме напуштати просторије у којима станује, са електронским надзором.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости најпре истиче да је повређен закон на штету окривљеног, те да је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити – и то Кривични законик, уместо Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, будући да је у време извршења кривичних дела, окривљени имао 18 година живота, те су у конкретном случају, према наводима захтева, нижестепени судови морали поступати сходно одредбама члана 41. став 1. и члана 46. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Због наведеног, бранилац сматра да је у конкретном случају учињена повреда закона из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Такође, бранилац сматра и да је суд доносећи одлуку о кривичној санкцији, односно опозивајући условну осуду окривљеном, морао имати у виду да је према истом приликом изрицања наведене условне осуде пред Другим основним судом у Београду Спк 130/14 од 28.08.2014. године, такође примењен Кривични законик, уместо Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, због чега бранилац сматра да је нижестепени суд у конкретном случају, беспотребно опозвао наведену условну осуду, као и да притом није ценио ни одредбу члана 67. став 4. Кривичног законика. Тиме је према наводима захтева, учињена повреда закона из члана 439. тачка 3) ЗКП.

Изнетим наводима, иако бранилац формално означава повреде закона из члана 439. тачка 2) и 3) ЗКП, по оцени овог суда, исти суштински указује на повреду члана 41. став 1. и члана 46. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, као и на повреду члана 67. став 4. Кривичног законика.

Како чланом 485. став 4. ЗКП који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац, сходно правима која у поступку има у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због повреда закона из члана 41. став 1. и члана 46. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица и члана 67. став 4. Кривичног законика, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног АА, одбацио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) у вези са чланом 485. став 4. ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар-саветник                                                                                                                   Председник већа-судија

Марина Радосављевић,с.р.                                                                                                       Јанко Лазаревић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић