Istovremeno je određeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret okrivljenih, shodno članu 264. stav 1. ZKP, te da će o njihovoj visini sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 broj 379/2019 od 18.10.2019. godine, pored ostalog, delimičnim usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu, presuda Osnovnog suda u Nišu 4K broj 167/2012 od 25.10.2018. godine preinačena je u odnosu na okrivljenog AA, samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljeni AA zbog krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. u saizvršilaštvu u vezi člana 33. KZ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 23.12.2011. godine do 18.01.2012. godine, dok su žalbe branioca okrivljenog – advokata Ratomira Krstića, branioca okrivljenog VV i Osnovnog javnog tužioca u Nišu u odnosu na okrivljenog VV odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Ratomir Krstić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, ili tako što će odbiti optužbu protiv okrivljenog zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom ili drugostepenom sudu, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, s obzirom na sadržaj zahteva, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže, odnosno prekida, kao i da branioca okrivljenog AA obavesti o vremenu i mestu održavanja sednice veća, radi prisustvovanja istoj.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da u izreci pravnosnažne presude nedostaju bitni elementi krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, jer je u izreci kao radnja predmetnog krivičnog dela navedena radnja „stavljanja lažnog novca u opticaj“, dok je za postojanje ovog oblika izvršenja krivičnog dela neophodno da prilikom pribavljanja lažnog novca postoji saznanje, odnosno svest o tome da je novac lažan, što prema stavu branioca nije navedeno.

Pored toga, u zahtevu se navodi da način pribavljanja spornih novčanica apsolutno nedostaje tokom celog postupka, pa i u pobijanoj presudi, da se radi o bitnom obeležju predmetnog krivičnog dela, te da u slučaju da okrivljeni u trenutku pribavljanja spornih novčanica nisu znali da se radi o lažnim novčanicama, to ih sud nije mogao osuditi za krivično delo falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ, već eventualno za krivično delo falsifikovanje novca iz člana 223. stav 4. KZ.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Suprotno izloženim navodima zahteva, po oceni ovoga suda, iz činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude, proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ u saizvršilaštvu – u vezi člana 33. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim.

Odredbom člana 223. stav 2. KZ, koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela („Sl. glasnik RS“ broj 72/09), propisano je da ko pribavlja lažan novac u nameri da ga stavi u opticaj kao pravi ili ko lažan novac stavlja u opticaj, kazniće se zatvorom od 1 do 10 godina i novčanom kaznom.

Dakle, radnja izvršenja ovog krivičnog dela jeste pribavljanje lažnog novca u nameri da se stavi u opticaj kao pravi, ili stavljanje lažnog novca u opticaj.

Prema izreci prvostepene presude, okrivljeni AA je zajedno sa okrivljenima BB i VV, u stanju uračunljivosti, stavio u opticaj lažan novac koji su prethodno protivpravno pribavili, na taj način što su kritičnom prilikom putničkim vozilom kojim je upravljao okrivljeni BB, krenuli u pravcu Knjaževca i u nameri da na teritoriji Svrljiga i Knjaževca lažne novčanice stave u opticaj, za koje su znali da su lažne i koje je prethodno na teritoriji grada Niša okrivljeni AA nabavio od nepoznatog lica, te su ove novčanice i stavili u opticaj u objektu trgovinske radnje „GG“, prilikom kupovine cigareta.

Kako, dakle, iz izreke pobijane presude proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ u saizvršilaštvu – u vezi člana 33. KZ, zbog kog je okrivljeni AA oglašen krivim pravnosnažnom presudom, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da pobijana presuda ne sadrži bitne elemente predmetnog krivičnog dela (svest o tome da je novac lažan i način pribavljanja novca), te da se u njegovim radnjama stiču bitni elementi krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 4. KZ, a ne predmetnog krivičnog dela, ocenjeni neosnovanim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačke 1) i 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                               Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                          Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić